Ако је Русија доказала да је способна да се самостално носи са целим Западом, шта ће се десити ако је Кина војно подржи онако како Запад подржава Украјину? Ова мисао изазива немир у Вашингтону
Руски медији извештају да је руски председник Владимир Путин учинио несвакидашњи гест током посете кинеског председника Сија Ђинпинга док је овај напуштао Кремљ након свечане вечере, тиме што га је отпратио све до лимузине где су се и опростили.
И Си је током руковања на растанку одговорио: „Заједно, ми ћемо извести промене које се нису одиграле претходних сто година. Пазите се.“
Сијеве речи су алузија на претходних сто година модерне историје које су посведочиле преображај Сједињених Америчких Држава од земље северно од Мексика на западној хемисфери у суперсилу и глобалног хегемона.
Са својим дубоким осећајем за историју и истанчаним дијалектичким умом, Си се подсећао интензивних разговора са Путином који су се односили на савремене прилике и бацање америчког униполарног момента на ропотарницу историје, као и на нужност зближавања Кине и Русије како би била консолидована транзиција светског поретка према демократизацији и мултиполарности.
Спирала тензија
То је био прикладан завршетак државне посете која је отпочела претходне вечери са Сијевим изражавањем уверења да ће Руси подржати Путина на председничким изборима наредне године. Тиме је Си „поништио“ Западно демонизовање Путина, нарочито с обзиром на објављивање налога за хапшење лидера из Кремља како би се скренула пажња са разговора двојице лидера у Москви.
Кина се држи скрупулозне политике да се уздржава од коментарисања унутрашњих ствари других држава. Међутим, у случају ситуације која се односи на Русију Си је направио значајни изузетак тако што је сигнализирао своју жељу за Путиновим проактивним вођством у овим турбулентним временима. Већина светског јавног мњења, посебно на Глобалном југу, са овим би се сагласила.
Неће ли и добро обавештено и високо образовано руско јавно мњење узети ово у обзир – уз усклич одобравања? Да, Путинов стални рејтинг од осамдесет одсто говори сам за себе. Могуће да је Си полио хладном водом последње очајничке наде западњака да ће успети да подстакну гомилу руских олигарха на пуч против лидера у Кремљу.
Нема сумње, тајминг Сијеве државне посете док траје рат у Украјини шаље важну поруку колики значај Кина приписује својим односима са Русијом. О томе се темељно промишљало, пошто су и Кина и Русија заробљене у спирали нарастајућих тензија наспрам Сједињених Америчких Држава.
Простачко понашање
Дошло је до драматичне промене расположења у Пекингу. Најнижу тачку [однос према САД] дотакао је простачким понашањем председника Бајдена који је у говору о стању Уније 7. фебруара почео да изговара речи изван написаног текста и хистерично узвикнуо: „Наведите ми једног светског лидера који би заменио место са Си Ђинпингом“.
У источној култури, таква непристојност се узима за неопростиво скандалозно понашање. У недељама које су уследиле после америчког обарања кинеског метеоролошког балона и оцрњивања Кине на међународној сцени, Пекинг је одбио неколико покушаја из Беле куће да се обави телефонски разговор између Бајдена и председника Сија.
Пекингу је доста Бајденових празних обећања да ће поправити односе док у исто време ојачава савезништва широм азијско-пацифичког региона, укључује НАТО у геостратешке игре у азијско-пацифичком региону и шаље додатну ватрену моћ на места попут Гуама и Филипина, и на све то настоји да ослаби кинеску економију.
Сијева посета Москви постала је сјајна прилика да Русија и Кина изнова потврде своје партнерство „без ограничења“ и да одбаце западне покушаје који се изводе од почетка рата да изазову пукотину у кинеско-руским односима.
Необјављена алијанса
Да цитирамо професора Грејема Алисона са Харвардског универзитета: „У сваком од аспеката – личном, економском, војном и дипломатском – необјављена алијанса коју је Си изградио са руским председником Владимиром Путином постала је консеквентнија од већине данашњих званичних америчких савеза“.
Без обзира да ли је реч о савезу или не, остаје неупитно да овај „нови модел односа између великих земаља обухвата узајамно поштовање, мирну коегзистенцију и сарадњу која обема странама доноси добит“ (да цитирамо Си Ђинпинга), те да није хијерархијски организован.
Амерички аналитичари муку муче да разумеју однос равноправности између две суверене и независне државе. А у овом случају ни Русија ни Кина нису склоне да објаве формално савезништво, једноставно стога што би објава савезништва неизбежно подразумевала преузимање обавеза и ограничавање оптималног спровођења интереса у складу са колективном агендом.
Оно што настаје из целокупне ситуације јесте да ће се Путинова стратегијска рачуница у Украјини много више развијати у складу са догађајима на бојном пољу него у складу са било каквим кинеским сугестијама. Руска реакција на кинески „мировни план“ у вези са Украјином потврђује овај закључак.
Русија је довољна
Чим је Си напустио Москву, Путин је у интервјуу за руску Прву телевизију јасно назначио да руска производња премашује западне доставе муниције Кијеву. Рекао је:
„Ниво руске производње и њен војно-индустријски комплекс се развијају изузетно брзо, супротно од онога што су многи очекивали“.
Иако ће више западних држава снабдевати Украјину муницијом, „руски производни сектор ће сам производити три пута више муниције у истом временском периоду“, додао је Путин.
Он је поновио да су западне испоруке оружја Украјини повод за бригу Русије само у смислу јер чине „покушај да се продужи рат“ и да ће „само довести до још веће трагедије и ни до чега више“.
Међутим, то не умањује велики значај партнерства за обе земље у политичкој, дипломатској и економској сфери. Велики значај лежи у све већој узајамној зависности двају земаља у бројним аспектима који не могу бити у потпуности квантификовани али се стално „развијају“ (Си) и на први поглед нису лако уочљиви.
Парадоксално је да се рат у Украјини може показати као позив на опрез – рат који би могао да спречи нови светски рат пре него да доведе до његовог избијања. Кина је разумела да се Русија самостално носи са целим „колективним Западом“ и да се показала као раноправни противник.
Пекиншка процена
Ова пекиншка процена не може да не привуче западну пажњу и имаће утицај на западно мишљење, како средњорочно тако и дугорочно – не само у погледу Евроазије већ и Азијско-пацифичког региона.
Недавни чланак у Глобал тајмсу пре неколико недеља који је написао Ху Сиђин (Hu Xijin), некадашњи главни уредник дневника Централног комитета Кинеске комунистичке партије, осликава „ширу перспективу“.
Ху је написао да се рат у Украјини „развио у рат исцрпљивањем између Русије и Запада… Иако би требало да је НАТО много снажнији од Русије, ситуација на терену не делује тако, што изазива анксиозност на Западу“.
Ху је извео неке запањујуће закључке: „САД и Запад су увидели да је много теже победити Русију него што су очекивали. Они знају да Кина није обезбедила војну помоћ Русији, и питање које их опседа је следеће: уколико је Русија сама већ довољно тврд противник да се бори против [Запада], шта уколико Кина почне да пружа војну помоћ Русији, користећи се својим масивним индустријским капацитетима у корист руске војске? Да ли би се ситуација на украјинском ратишту фундаментално изменила? Штавише, Русија самостално може да се супротстави целокупном Западу у Украјини. Уколико они заиста присиле Кину и Русију да обједине снаге, на који начин ће се променити војна ситуација у свету?“
Две парадигме
Није ли и сама теза да је руско-кинеска алијанса савез неједнаких само западна заблуда? Ху је на добром трагу: Укупна кинеска моћ је још увек мања од моћи Сједињених Америчких Држава, али упарена са руском има потенцијал да изведе парадигматску промену равнотеже. У тој сиутацији САД више неће моћи да делују како им се прохте.
Заједничка тежња Русије и Кине је да се светски поредак врати на међународни систем у чијем су средишту Уједињене нације и светски поредак заснован на међународном праву. Неупитно је да је стратегија двају држава да сруше такозвани „поредак заснован на правилима“, којим доминирају САД, и да се врате на међународни поредак оријентисан око институције Уједињених нација.
У ствари, члан пети је сама срж заједничке декларације из Москве: „Две стране поново исказују своју посвећеност да се чврсто држе међународног система установљеног око Уједињених нација, међународног поретка заснованог на међународним законима и основним нормама којима се влада у међународним односима заснованим на принципима и начелима Повеље УН, и противе се било каквом облику хегемонизма, унилатерализма или политике доминације, хладноратовског менталитета, сукобљавања између блокова или формирања савеза усмерених против одређених држава“.
Будите сигурни да се ово не односи на уклањање САД са шефовског места и њихову замену Кином, већ на ефективно онемогућавање САД да злостављају мање и слабије државе. Стога је реч о транзицији у нови међународни поредак у којем примат има мирни развој и политичко уважавање које надилази идеолошке разлике.
