„Borelj je velika politička ličnost našeg vremena, kako su jednom rekli za Brežnjeva”. Pomalo i ironično, podvukao je Vladimir Putin odgovarajući na nesuvislu konstataciju Visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku.
Borelj je, naime, na sastanku komiteta Evropskog parlamenta za borbu protiv stranog mešanja izjavio kako je iskrenost podrške Afrikanaca Rusiji upitna pošto oni „niti znaju gde je Donbas, niti ko je predsednik Vladimir Putin”.
Sudeći po javnim istupima, primetno je da se aktuelni „šef EU diplomatije” više i češće osvrće na „afričko pitanje” nego njegovi prethodnici. Još i pre nego što je izazvao reakciju predsednika Rusije, nekoliko puta se sporečkao oko iste stvari sa Sergejem Lavrovim. Prvo u bilateralnom formatu, tokom sastanka na marginama Generalne skupštine UN, kada su neposredno pred eskalaciju Ukrajinske krize razgovarali o stanju u Maliju.
„Briga” za Afriku
Nakon eskalacije u Ukrajini nastavilo se podsećanjem da Rusija ugrožava prehrambenu bezbednost Afrikanaca, onemogućavajući izvoz žitarica iz crnomorskih luka. Usput se španski političar i saplitao, najnesretnija komparacija bejaše o „vrtu Evropske unije” i „džungli u ostatku sveta”. Brojni Afrikanci odmah su pomislili kako se to odnosi pre svega na njih.
Otkuda toliko priče o Africi? Sa jedne strane, ispostavlja se da je EU suštinski ipak zanemarivala Afriku. Uz puno optimizma i gromoglasne najave, prvi samit Evropska unija-Afrička unija organizovan je još 2000. godine u Kairu. No, održavanje narednih samita se proredilo, peti je upriličen 2017. godine, a šesti tek 2022. I na tom šestom odlučeno je da EU uloži u Afriku 150 milijardi dolara, prevashodno u infrastrukturu, obrazovanje i jačanje zdravstvenog sistema. Sredstva nisu zanemarljiva, ali nisu ni „epohalna”.
Afrika čini petinu svetske kontinentalne mase, u njoj živi preko milijardu i dvesta miliona ljudi. Da se tako ambiciozno radilo od prvog samita i efekti bi bili značajni. Ovako, dok se EU „okretala” drugim delovima sveta i zanimala svojim problemima, (ne)zvanično uslovljavajući unapređenje saradnje određenim političkim zahtevima, afričke zemlje su jačale svoje odnose sa Kinom.
Govoriti o penetraciji kineskog uticaja u Africi postalo je opšte mesto, to se uzima kao činjenica. Kineska vlada je krajem 2021. godine publikovala belu knjigu Kinesko-afrička saradnja u novoj eri u kojoj su navedeni podaci o rekonstrukciji i izgradnji više od 10.000 kilometara železničkih pruga, 100.000 kilometara puteva, skoro 1.000 mostova, 100 luka, 150.000 kilometara komunikacionih mreža i mnogo toga još u okviru implementacije projekta „Pojas i put”.
Uz to, implementacija obuhvata i završetak strateškog „ekvatorijalnog koridora”, pruge koja će spojiti obale Indijskog okeana i Atlantika, od tanzanijskog Dar es Salama na istoku, do angolskog Port Lobita na zapadu.
I ovih 150 milijardi EU sada ulaže radi pariranja Kini, to se čak i ne krije. Što je opet problematično, pošto ispada da se u Afriku ne investira zbog Afrikanaca, već iz geopolitičke nužde, kako bi se sprečio rast uticaja Kineza. Hoće li im tih 150 milijardi biti dovoljno za tako visoko postavljene ciljeve?
Priča o dekolonizaciji
Sa druge strane, u političkom smislu EU je ostala potpuno zatečena postavljanjem afričkih država zbog Ukrajinske krize. Nijedna afrička država nije uvela sankcije Rusiji. Nijedna! I pored pritisaka, nagovaranja, obećavanja. Afrika politički ne prati EU. Tačnije, ne prati EU koja nastupa zajedno sa SAD, Kanadom, Australijom, Japanom…
Pri tome, Rusija nije Kina, Moskva ni izbliza nije investirala u Africi koliko i Peking. Međutim, ispostavlja se, takođe kao vrlo neprijatna činjenica za EU, da je saradnja Rusije sa afričkim partnerima daleko dublja i mnogo iskrenija nego što se do februara 2022. godine u Briselu pretpostavljalo i procenjivalo. Sa delom država to se manifestovalo na polju vojne saradnje, sa delom oko investicija u energetski sektor, sa delom baš po pitanju osiguravanja prehrambene bezbednosti, ne samo zbog izvoza žitarica, već i zbog kontinualnog dostavljanja veštačkih đubriva.
Zato je Vladimir Putin u nastavku odgovora Borelju istakao da kada bi Zapad znao gde se nalazi Afrika i u kakvom su stanju ljudi Afrike, onda „ne bi ometali snabdevanje afričkog kontinenta ruskom hranom i ruskim đubrivima, od kojih u afričkim zemljama u krajnjoj liniji zavisi žetva i spas stotina hiljada ljudi od gladi”.
Još neprijatnija činjenica za Brisel je što se tokom te saradnje (re)aktualizovala priča o dekolonizaciji i raznim vrstama pomoći koje je Sovjetski Savez upućivao ogromnom broju afričkih država. Evociranje uspomena na eru kolonizacije i proces dekolonizacije nije od koristi nekadašnjim evropskim imperijama, samim tim ni današnjoj EU. Tu se onda pokreću jako nezgodne teme, kreira narativ koji se ne može demantovati ili potkopati postojećim instrumentima meke moći.
Afrika je, dakle, uprkos uverenosti Evropljana da će EU ostati ključni geopolitički igrač na kontinentu, krenula nekim drugim putem, pospešujući i jačajući svoje veze sa Kinom i Rusijom.
Totalna konfrontacija
Bilo je neophodno da dođe do prvog velikog loma u svetskoj politici koji će uzrokovati totalnu konfrontaciju Zapada i Rusije, pa da to u Briselu shvate. Suočen sa realnošću, Borelj je očigledno nervozan. Inače se ne bi ovoliko puta osvrtao na domete afričko-ruske saradnje. Ali, ovakvim pristupom tu realnost neće promeniti.
Procesi su u Africi, barem što se tiče odnosa prema Rusiji i Kini, krenuli drugim putem još pre dve decenije. Ovo što gledamo danas samo je posledica trajanja tog procesa. Ako to želi promeniti, EU mora raditi dugo i strpljivo, kroz osmišljen kontra-proces koji će takođe trajati deceniju ili dve. Tu nikakvih brzih rezultata ne može biti. Naravno, pod uslovom da Kinezi i Rusi u međuvremenu ili ne rade ništa, ili načine kardinalne greške.
Kolike su šanse za tako nešto? O tome neka razmišljaju Borelj i njegovi savetnici. Više bi im to koristi donelo nego ove besmislene izjave. U „ratu izjavama” povodom Afrike, Borelj se baš i nije proslavio.
Izvor Sputnjik, 25. decembar 2022.
