Азербејџанска влада и јерменске снаге у Нагорно-Карабаху саопштиле су да су пристале на прекид ватре уз посредовање Русије, дан након што је Азербејџан покренуо војну операцију у спорном региону. Комесар за људска права Нагорно-Карабаха рекао је да је најмање 25 људи убијено, а још 138 је рањено. Прекид ватре је укључивао обавезу да се учествује у разговорима о будућности региона и етничких Јермена који живе у тој области након што је насиље изазвало страх од ширег регионалног сукоба. Азербејџан је захтевао „потпуно повлачење“ јерменских снага; Јерменија је позвала руске мировне снаге да интервенишу. Азербејџански председник Илхам Алијев у саопштењу рекао је да ће његова земља прихватити само предају, затраживши од јерменских војних формација да треба да „подигну белу заставу“. Одмах су и сада повучене аналогије са балканским примерима. Тако је стручњак за Кавказ, Лоран Брерс навео да је „као што се и очекивало, Азербејџан покренуо сопствену верзију хрватске ‘Операције Олуја’, да би у целости заузео Карабах насељен Јерменима. Дронови и артиљеријски удари деловали су на циљеве у Степанакерту и другде“. Други експерт из Карнегијевог центра, Томас де Вал, прихвата овакво мишљење „осим у делу да је то све било очекивано“. Постојала је нада да је после неколико недеља интензивне дипломатије ЕУ и САД то избегнуто. Али улога Русије (одлука да не делује) је вероватно пресудна, смара де Вал.
Веза између азербејџанског Нагорно Карабаха и Косова успостављена је одмах после почетка међународног признања Косова. Проглашење независности Косова 17. фебруара 2008. изазвало је опсежне расправе о могућим импликацијама на сукоб у Нагорно-Карабаху, са неким изјавама, укључујући неке од Јермена, које сугеришу да потпуно мења ситуацију на Јужном Кавказу, а друге укључујући и оне од стране азербејџанске и неке западне владе тврдећи да то није применљиво на тамошње територијалне спорове.
Тек што је почело признавање независности Косова, тадашњи јерменски премијер Серж Саркасјан у интервјуу Ројтерсу рекао је да ће косовска независност ојачати јерменски захтев да отцепљени регион Нагорно Карабах буде признат као држава. Саркасјан је тако повезао статусе Косова и Нагорно Карабаха и закључио да Јерменија тако долази у повољну позицију, те да признавање косовске независности може да буде поздрављено од стране Јерменије. Три деценије касније, ствари су се развиле у смеру сасвим супротном од очекивања бившег јерменског премијера. Русија је посредовала и у претходном прекиду ватре у региону након избијања сукоба 2020. и тамо су стациониране мировне снаге. Јерменија је последњих недеља критиковала Русију јер није успела да убеди Азербејџан да отвори хуманитарне коридоре за спорну област. И Сједињене Државе и Русија осудиле су офанзиву Азербејџана. Тако, изгледа да је Азербејџан победио у кратком рату са Јерменијом, освојивши спорну територију Нагорно-Карабаха.
Јерменска страна која је владала том територијом требало би да распусти своју војску и преда своје оружје, под условима прекида ватре уз посредовање Русије. Овде ће бити доста тога за расправу, али чини се да су Русија и Азербејџан вешто одиграли своје карте. Азербејџан има територију коју је годинама желео. Раније би ово био опасан пораз Русије, традиционалног савезника Јерменије. Али Јерменија се последњих месеци удаљила од Русије. Према успостављеном прекиду ватре, чини се да ће руски „мировњаци“ остати у региону — тако да Русија не губи образ.
Русија, која је започела војну операцију у Украјини, сада има мање простора за деловање, него што је то имала раније. Улога Турске у животу каквкаског региона уопште, а посебно у односима са Русијом, вишеструко је порасла. Азербејџанско руководство све јасно разуме и користи у сопственим интересима, а вероватно би тако свако урадио. Азербејџански Карабах је постао симбол почетак и краја постсовјетског периода. Када смо разговарали пре скоро 25 година, истакнути француски историчар Марк Феро оценио је да је преокрет у Европи почео повиком „Карабах! Карабах!“. Тиме је према Европи кренуо талас сецесионизма у којем се нашла Косово и Метохија. У том историјском кретању, такође је Косово и Метохија почетак и крај постјугословенског сукоба. Сада све земље које су изашле из постсовјетског и постјугословенског периода морају да докажу своју одрживост, укључујући ту Србију, али и Русију. Али Карабах и Косово и Метохија, ако имају сличну динамику, нису потпуно идентични. Косово и Метохија је увек било део Србије, док са Карабахом то није случај, односно, оно није било део Јерменије. Јерменија није чак ни признала Нагорно Карабах као што је то учинила Русија у случајевима Осетије и Абхазије или Северног Кипра којег признаје Турска. У овом смислу, иако друге земље нису признале ове територије, Русија и Турска јасно су дефинисале да представљају њихове заштитнике и да ће их бранити у нужном случају.
Нагорно Карабах је био територија с великом правном нејасноћом, за разлику од Косова и Метохије које то није. Косово и Метохија је део Србије и према Уставу Србије и према Резолуцији СБ УН 1244. Азербејџан је последњих година за успостављање своје териоријалне целовитости усвојио војно решење. У случају Србије, ствари су другачије и опредељење је тражење решења политичким и дипломатским средствима.
Равнотежа у Нагорно Карабаху дуго је, скоро три деценије, била у корист Јерменије. Московски савезници Јерменије критички указују да Јерменија то време које је било повољно за њу, није искористила за склапање споразума којим би се гарантовала безбедност становништу Нагорно Карабаха или се јасније одредила према територији коју је фактички држала под својом контролом. Руска дипломатија, генерално, не гледа благонаклоно на пасивност својих блиских партнера који су у сукобу, ако не искористе повољне прилике за проналазак дипломатског решења или не показују довољно креативности и флексибилности да се до таквог решења дође. За Приштину та прилика је дијалог који се води у Бриселу, али он је доспео у ћорсокак из којег се не види јасан излаз. Онако како се позиционира Приштина, стављајући признање као „услов свих услова“, чини се да онемогућава сваку додирну тачку с позицијом Србије. Прошлонедељни неуспех дијалога у Бриселу, стога, није неочекиван, нити изненађујући. У сваком случају, чини се да је надвладао процес контроле територије од стране државних ентитета, као што је Азербејџан, над парадржавним ентитетима као што је Нагорно Карабах. Украјина је снажан мотив да већина држава у свету усвоји овај став, а Косово и Метохија ту сада више не пролази добро. Ставови о „јединствености“ косовског отцепљења уз помоћ војне акције споља, више никоме нису убедљиви. Постоји и друга ствар. То је схватање да је у овом тренутку улога Србије у плановима ЕУ, НАТО и запада порасла, а то има утицаја на однос према Србији у дијалогу. Косово за Америку више није исто као што је било пре 25 или пре 30 година. То је нешто што премијер Косова и Метохије можда подсвесно осећа као опасност када, по сваку цену и што пре, инсистира на промени постојеће равнотеже када је КиМ у питању и потпуном заокруживању косовске државности, тако што ће Србија „де факто“ да призна Косово.
То је формулисао председник косовске скупштине речима: „Назовите то де факто признањем, то је признање државности Косова. Србија треба да се сагласи да када пређете границу на Мердару да сте у другој држави“. Уз све то иде и директно продубљивање конфронтације са Европском унијом и њеним изаслаником Мирославом Лајчаком, а посредно и са САД, које су Лајчака недвосмислено и директно подржале. То све је улазак у ризичан подухват који може и да се не исплати.
Подсетимо се опет Кавказа. Само пре неколико месеци чинило се да је договор Азербејџана и Јерменије на прагу. Јерменски премијер Пашињан рекао је да Азербејџан и Јерменија међусобно могу да се признају са територијом Јерменије од 29.800 квадратних километара, односно територије Азербејџана од 86.600 квадратних километара, што такође укључују енклаве. Пробој у преговорима догодио се почетком маја када су министри спољних послова Јерменији и Азербејџана били четири дана у Вашингтону, где су четири дана разговарали заједно са америчким државним секретаром Ентонијем Блинкеном. Разговори су почели када се Блинкен, који је иницирао самит, састао са два министра иностраних послова након што је са њима одвојено разговарао. На крају ових разговора, Блинкен је рекао да су Јереван и Баку „близу споразума“. Преговоре је даље преузела Европска унија, али у њих је све време укључена и Москва. Ово је јединствена и парадоксална ситуација где се три стране, Русија, САД и ЕУ, које су, иначе, у најшешћем посредном војном сукобу већ 15 месеци у Украјини, истовремено партнери за дипломатским столом сасвим по другом питању и да ти преговори сасвим добро напредују.
Сада је све то пропало, иако је дипломатско решење било на помолу. То би сигурно требало да буде наук и за бриселски дијалог. Друга аналогија која све интригира јесте могућност примене војне силе на Косову по узору на Нагорно Карабах, односно хрватску „Олују“ или неку врсту широког насиља и понављања мартовских догађаја 2004. За сада, чини се, да је такав сценарио сада није реалан, али не може да буде искључен. За сада је реч о селективној примени силе, хапшењима Срба и употребе насиља против њих, како би се појачао осећај несигурности и унео страх у становништво. Шира полицијска или војна ескалација могла би да дође у обзир уколико снаге КФОР-а наставе да показују двосмислено понашање као приликом мајских немира, када су толерисале упаде косовских полицијских снага у институције у већинским српским општинама.
Ту праксу, Приштина сматра својом победом и не жели да је се одрекне, па отуда условљавања о повлачењу „на комад“, али без потпуног повлачења. Извесну одлучност демонстрирао је амерички амбасадор у Приштини, Џеф Ховенијер, када је упозорио да Косово лако може да постане „милитаризовани протекторат“, уколико се крене путем насилних акција. Снаге КФОР-а у међувремену су ојачане, а све док траје украјински сукоб, чини се да је јасно да ће војске имати значајну улогу у сваком питању. Ипак, сукоб показује како „замрзнути“ конфликти могу брзо да се одмрзну. Пошто многи од ових замрзнутих сукоба укључују бивши Совјетски Савез и бившу Југославију, рат у Украјини пружа многе могућности за ово одмрзавање. Тај сукоб ће наставити да свет чини опаснијим и да гура земље у веће или мање трке у наоружавању. Од тога, може се лако претпоставити, неће бити узет ни Балкан, па је због тога лојалност дипломатском путу и конструктивном понашању једини начин да се отклоне опасности које носе изненадне ерупације насиља и демонстрације силе.
Драган Бисеновић
Извор: Косово Онлајн
