Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Рече ми један човјек, да то што су некоћ спаљивали лутке са ликом Весне Перовић, Дритана Абазовића и других политичара, да је то једно, а спаљивање лутке са ликом једног писца/књижевника, нешто сасвим друго.
Јер, као, ово прво је легитимно и пожељно, а ово друго му више дође нешто као инквизиторски. Гушење слободне ријечи, шта ли?
У цијелој тој причи Николаидис му дође као неки Салман Ружди. Чак су му и „ултраси ДПС“ који се крију под лажним називом „навијачи црногорске репрезентације“ посветили дирљив транспарент.
Али авај, поменути лутак није баш неки врли књижевник, колико је свакодневни коментатор политичких и међустранацких заврзлама. Више је он хушкач на подјеле и мрзитељ одређених етницитета, него списатељ прозе и поезије.
Коначно, он се више бави политичким темама него половина овдашњих политичара. И све то – за паре. Колумниста, савјетник људи из државне управе, члан којекаквих одбора…. Не знам има ли елемената да се назове књижевником, али да га третирамо као фактор политике – збиља је заслужио.
До читања у сљедећем броју….
