Смрт јапанског писца и добитника Нобелове награде Кензабуро Оеа 3. марта у 88. години живота начинила је дубоку рану његовим читаоцима. Али је рану нанела и јапанској заједници, која је изгубила једног од својих најмоц́нијих гласова и критичара. Кензабуро Ое је био књижевни гигант. У Јапану се отворене политичке дискусије и учешће у њој не охрабрују, а медији су често под утицајем владе. Ое је био последњи политички ангажовани јапански послератни писац.
У својим оштрим, често немилосрдним коментарима на рачун своје земље, он је критиковао факторе који штете демократији и људским правима, укључујуц́и националистичку политику владе, присуство опасних нуклеарних електрана и империјалистички систем.
Кензабуро Ое је чак одбио да прими национални Орден културе, почаст коју додељује цар. Због свог отвореног демократског опредељења, суочио се са претњама насиљем од стране десничарских организација, а чак је изведен пред суд због тога. И у писаној и у изговореној речи, комбиновао је фокусирано посматрање Јапана са дубоким познавањем западне мисли и израза, у распону од француске филозофије (његов дипломски рад је био о Сартру) до модерних и класичних аутора као што су ТС Елиот и Данте Алигиери. То га је учинило једним од ретких јапанских интелектуалаца чији рад је био у току са глобалним идентитетским питањима, неправдом и потрагом за домом.
Храбри прикази послератног Јапана
Рођен 1935. године, Кензабуро Ое је почео да објављује у својим двадесетим. Његова рана дела испитивала су однос између обесправљених појединаца и ауторитарне моц́и. У његовој првој причи Необичан посао (1957) студенти су ангажовани да помогну у клању 150 паса које је медицински факултет користио за експерименте. Неугодан положај у којем су студенти, који злокобно подсећа на положај животиња, говори о послератној омладини. Јапан је 50-их био лишен снажних етичких и политичких модела након пораза своје националистичке колективне идеологије у рату на Пацифику и потоње америчке окупације. Остављени без конкретног идентитета и сврхе, попут генерације којој је припадао Ое, млади у његовој причи су препуштени на милост и немилост апсурдном систему за који осећају да их не представља.
Оеова прича Седамнаестогодишњак (1961) може се читати као екстремна последица (радње, прим. прев.) његове прве прче. Обесправљени младиц́ овде налази утеху у одустајању од своје индивидуалности зарад препуштања насилним праксама растуц́е империјалистичке групе националиста. Каријера Кензабуро Оеа била је обликована његовим размишљањима о неспособности (и неспремности) Јапана да се суочи са самим собом, призна своје ратне злочине и идентификује свој положај у Азији.
Након што му је додељена Нобелова награда 1994. године, говорио је о „двосмислености“ у Јапану као „хроничној болести која је преовладавала у модерном добу“. У свом Нобеловом предавању поменуо је још један такав говор – “Јапан прелепи и ја” Јасунарија Кавабате, јединог јапанског писца који је ту награду добио пре њега 1968. године. Ое је свој говор насловио “Јапан двосмислени и ја”. Коришц́ењем термина „двосмислени“ као одговор на „прелепи“ у Кавабатином говору, Кензабуро Ое је обезбедио себи место у историји глобалне јапанске књижевности дистанцирајуц́и своје дело од естетске репрезентације Јапана која у иностранству доминирала као културна слика ове земље. Та представа се односила на то да је Јапан земља сачињена од зен будизма, церемонија испијања чаја и смиреног уважавања пролазне лепоте (између осталог).
Многострукост човечанства
Осим што искрено представља своју земљу онаквом какву је види, Кензабуро Ое такође у први план ставља двосмислене и прец́утане јапанске идентитете. Плен (1958), који му је донео награду “Акутагава” лансирао га је међу књижевне звезде. Ова прича приказује сусрет јапанског дечака и црног ратног заробљеника у његовом селу на острву. У Јапану, становници урбаних средина дискриминисали су оне из руралних средина – то порекло је Ое имао пошто је одрастао на Шикокуу, јужном и најмањем периферном острву у главном архипелагу. У овој причи грађани се опходе према сељанима „као према прљавим животињама“, а сељани се на исти начин односе и према црном затворенику. Плен је непријатна прича о злоупотреби моц́и и томе како су сви способни за тако нешто.
У Оеовом делу, такво истраживање многострукости јапанског идентитета наставило је да се укршта са мислима о простору. Фудбал у првој години ере Манен (1967) и Смрт крај воде (2009) укрштају приче о маргинализованим заједницама са фолклором и причама о устанку њихових предака против локалних власти. Ови романи потцртавају периферно јапанско наслеђе и успомене. Они су такође индикативни за то како у делима Кензабуро Оеа рурално никада није проста идила спрам које се контрастира давитељска корумпираности града. Уместо тога, рурално је сродна алтернатива која је још увек пуна насиља и дискриминације, тако да је ипак жива и стварна.
У Оеовом делу, сурови описи свих страна људске природе – светле и тамне, гротескне и окрутне – нуде могуц́е помирење између наизглед супротстављених фактора. Ое је видео своју књижевност као хуманистички подухват да представи људску патњу и истражи могуц́ности њеног излечења. У својој посвец́ености да пише искрено, никада није бежао од личних криза. Често је писао о рођењу свог ментално хендикепираног сина Хикарија, што је произвело роман Лично искуство (1964) и многе друге. Прихватање коегзистенције живота и фаталности инспирисало је његову каснију збирку есеја Хирошимске белешке (1965), у којој он промишља политичку инструментализацију жртава атомске бомбе и наглашава потребу да се поштује њихово право на ц́утање.
Његов статус оца који се бори укршта се са размишљањима о онима који су погођени катастрофама које је направио човек у атомском добу, где нам се истребљење може догодити изненада. За Оеа, без обзира на размере, то је увек била лична ствар.
Кензабуро Ое вероватно је сада отишао међу дрвец́е своје вољене родне шуме, у коју се, кажу легенде, врац́а душа након што напусти тело. За нас који смо остали, успомена на њега ће, надајмо се, побудити (поновно) откриц́е његових маштовитих, али стварносних портрета Јапана и живота, толико моц́них јер су били тако непоколебљиво људски.
Превео: Данило Лучић
Извор: Глиф
