Владимир К. Миличић, бивши професор емеритус Западног вашингтонског универзитета, велики део живота провео је у САД предавајући лингвистику по моделу Ноама Чомског.
Пошто се пензионисао, неколико година бавио се писањем студије „Пуни модел српске двосложне метрике”. Истоимена књига појавила се у издању београдске „Просвете”, а недавно је исти издавач објавио иИ његову књигу поезије.
У Вашем раду „Пуни модел српске двосложне метрике” сте проценили достигнућа Вука Ст. Караџића на посебан начин. Како је дошло до тога да од постојеће језички разноврсне ситуације Вук успешно направи реформу језика?
Вукова језичко-лингвистичка и песничко-музичка свесна и интуитивна компетенција били су јединствени у његово време и поред тога што није био формално образован. Он је већ 1824 године указао на пуни модел двосложне метрике и доказао га наводом два епска, десетерачка стиха, али нико други није схватио важност и исправност његовог доказа, иако га је било лако видети стављањем стандардних дијакритичких знакова на одговарајуће самогласнике речи.
Што се Вукове реформе језика тиче, он је урадио исто што је велики индијски лингвста Панини учинио пре две и по хиљаде година: упоређивао је граматичке разлике између дијалеката, поддијалеката и говора, као и разлике у постојећим граматичким јединицама, и користио само оне форме, категорије и јединице које се јављају најчешће.
Мали пример: У почетку Вук није признавао слово (звук) /х/, јер га није имао у свом дијалекту, али кад је установио да се јавља у већини других дијалеката, он га је увео у своју граматику. Што се тиче избора речи—а било је и доста синонима разног порекла—он се концентрисао на речи српског порекла да би избегао „макаронизам”.
Због чега у Србији и дан-данас не постоји довољан број стручњака који се баве метриком?
Модел којим се и дан-данас служе српски метричари и лингвисти, тј. говорни део пуног модела, све их је одвео у ћорсокак. Он их је натерао да решавају неке ствари не на научни начин већ импресионистички. Зато се они и не слажу једни с другима.
Неки тврде да трохеји и јамби нису силабичко-тонски већ да су засновани само на слоговима; други мисле да они имају силабичко-тонску тенденцију; трећи тврде да се метрика народних песама разикује од метрике индивидуалних писаца, итд.
Систематски се дешава да оно што они сматрају грешкама нису грешке, што их често натерује да правдају те „грешке” различитим објашњењима које немају везе са метричким правилима. Сасвим је природно да постојећа ситуација—кроз читав 20-и век и данас—не охрабрује млађе генерације да се баве нечим што не даје резултате.
Почетком године појавила се студија Владимир К. Миличића Пуни модел српске двосложне метрике. Сматрате да постоје два модела метрике, можете ли нам рећи више о томе?
Постоји само пуни модел, један систем са два подсистема, говорним и песничко-певачким. Створиле су га српске песникиње лирских песама, неписмене младе сељанке, у првој половини 15. века. Тај пуни модел користили су и сви други песници све до данас.
Домаћи и страни специјалисти двосложне метрике, трохеја и јамба, никад нису открили пуни модел, већ су признавали и обрађивали само његов говорни део као да је потпуни систем. Испада да они нису били свесни да свака новоштокавска двосложна и дужа реч садржи у себи два тононосна суседна слога у којима први има или узлазан или силазан тон, а други или високи или ниски тон. Кад метрички удар, иктус, падне на први тононосачки слог, онда се активира говорни део система, а кад падне на други слог, онда се активира узлазно-силазна или високо-ниска синкопација, музичко-метрички део система. То је разлог зашто сам у књизи тај модел назвао „пуни модел”.
Као професор Западног вашингтонског Универзитета, имали сте прилике да сретнете врхунске лингвисте од Романа Јакобсона до Ноама Чомског. Ко је од њих на Вас оставио највећи утисак?
Програм генеративне граматике који сам организовао и био његов директор 20 година, био је неочекивано врло успешан. Крајем 90-их година имао је највећи број ундерградуате студената у САД.
Професор Ноам Чомски нас је посетио у то време и по његовом обичају одржао једно лингвистичко предавање и једно политичко. Причао сам са њиме врло кратко између та два предавања, углавном о ситуацији у Србији.
Роман Јакобсон је друга прича: Моја два главна професора на Чикашком Универзитету, један словенске лингвистике а други руске књижевности, били су Јакобсонови студенти и пријатељи. За време мојих студија, они су га два пута позвали у посету и оба пута да разговара са нама „докторантима”, нас једанаесторо. Поред одговора на наша питања причао нам је о разним стварима, укључујући и неким из времена Пушкина, које нису јавно познате, што се нама врло допало.
Иначе, објављени текстови Јакобсона и Чомског били су моја најчешћа литература из које сам највише научио.
Да ли сматрате да ће појава Ваше књиге о пуном моделу српске двосложне метрике бити главно дело за будуће проучавање трохеја и јамба?
Мислим да је већина хипотеза довољно објашњена и доказана. Није ми познато да је ишта боље написано до сада на задату тему. У области „музичког” дела има ствари које тек треба проверавати електронским инструментима. Ту би могло доћи до неких промена, али основа је довољно јака да књига оваква каква је донела је неколико разних новина и за универзалну двосложну метрику.
Оно што је најважније, материјал књиге је најбоља основа за даље проучавање не само новоштокавске метрике већ и других метрика.
Колико је познато до сада, може да се каже да је систем новоштокавске метрике јединствен у свету јер је једини познати који има два подсистема, један за говор и један за поезију и певање (а можда и рецитацију, декламовање, позориште, свечани говор?). Певани део је омогућио да се она давно укључила у Балкански музички систем.
Недавно је изашла у издању Просвете Ваша књига „Носталгија—Песме и фотографије”. Колико је поезија обликовала Ваш живот и да ли у њој заиста постоји носталгија према лепим прошлим временима?
У 14. години сам интензивно читао епску поезију и усвојио њену метрику: писао сам десетерце без грешке, тј. осећао сам шта је грешка а шта није, али нисам могао да објасним у чему се оне састоје. У 15. години заљубио сам се у једну лепу младу радницу мојих година, али она је била далеко напреднија од мене у љубавним стварима. Остало је на томе да сам јој купио крстић у радњи преко пута поповске зграде. После је више никада нисам видео.
У шеснастој години се све узвисило—два моја друга и ја случајно смо се налазили у парку код Вука баш у исто време кад су Цица и Мима—цуре мање више наших година—али лепотице–правиле светачке шетачке кругове, а ми их другарски и пријатељски пратили. Ко ће знати шта су оне говориле—сигурно ствари изнад нашег домашаја. Тек на Универзитету смо се боље упознали и спријатељили. Сви смо пошли за својим интересима. Имам неколко песама Цици—написаних седамдесетих или осамдесетих година.
Да, носталгија се полако увлачи у наша осећања јер видиш како време брзо пролази. Изгледа да лепа прошла искуства доприносе носталгији, нарочито ако си одсечен од оригиналих места и искустава. Сећање лепих догађаја из прошлости доприносе носталгији. Ово је о ностагији, нажалост, изражено је на врло прозаичан начин. У песмама је боље. На пример у овој.
Ореоли
Хвала Црњанском
Јесам ли њен холограм, само, или је сва у мени,
у предвечерје звезда, пурпурних, после скитања,
пунећи ми празнину, и дах, до устрепталог свитања?
Тела нам, к’о гнезда, ореоле деле, мирисно млеко,
обасута слапом свих дивота, у исти, свечан, мах,
лебдећи над земљом, над песком пустиња, кроз звездан прах.
Ти си ми сребрна и топла срна, у вечно светлу ноћ, спојена
мислима, чулним, дрхтећа, звездана сласт, пуна
привиђења, ко вапај ка срећи, неповрат, и страст.
Прстен твог тела, ко зрак, милује ми руку, нестајући, у
белини, пролазности, благе, ко порфир једног зрна, ко биће
бићу прича, немушто, о светлој сени срна.
Јесам ли твој холограм, само, или си сва у мени, у
предвечерје страсти, пурпурних, после скитања,
нудећи ми целину, и дах, до устрепталог свитања?
Владимир Ђурић Ђура
Извор: Данас
