Од вишедеценијске стереотипне улоге сметње напретка тек рођеног америчког друштва Индијанци су тек последњих година доживели да их индустрија забаве у својим делима третира далеко равноправније и поштеније, па чак и да им пружа прилике какве њихови представници нису имали никада раније.
Лицемерје је једна од најпожељнијих и најнеопходнијих људских особина у било каквим међуљудским (и међудржавним) интеракцијама у већини савремених култура. Управо се уз помоћ овог тако важног садржаја комуникације Холивуд деценијама односио према америчком домородачком становништву, генерички названом Индијанци. С једне стране су из гомиле филмова који су их третирали као звери које је неопходно одстрелити (у бројним вестернима из златне ере овог жанра који је и дословно изградио Холивуд често је могла да се чује изрека „само мртав Индијанац је добар Индијанац”!) лицемерно штрчали они који су им давали прилику да мало изгладе свој животињски имиџ и били су у таквим филмовима снисходљиво представљани као мудраци, мистериозни зналци свих тајни овог света, савршени надрилекари за сваку бољку, увек наклоњени добробити природе и свега у њој (осим белог човека!). И док су неки представљани тако („Одметник Џози Велс”, „Мали-велики човек”, „Мртав човек”…), други су тамањени без милости на најбруталније начине и то у класичној геноцидној помами („Плави војник”).
Да не улазимо у историјске стубове америчке кинематографије у којима су Индијанци одиграли своју важну стереотипну улогу сметње напретка од којих се бели амерички пионир спасавао паркирањем запрега укруг и онда тамањењем индијанских нападача у стилу пуцања у глинене голубове који нису одустајали од напада све док сви не би били побијени. И док су нејаке беле жене вриштале од страха, храбри каубоји су освајали Запад, заправо све стране света америчког, винчестеркама и колтовима уживајући у убијању дивљака (Индијанаца). Они који нису доживели геноцидни одстрел завршавали су у другим стереотипима типа вечито пијани примитивци, безбожници, отпад из талога новог друштва, „нижа раса”…
Темељна ревизија индијанског филмско-телевизијског имиџа Као и све остале етничке мањине, и Индијанци су добили, с правом да коначно буду једнаки и поштовани, и право да се изврши темељна ревизија њиховог филмско-телевизијског статуса уз помоћ алатке која се увелико користи у западном свету – такозване културе брисања. Све што у историји односа белог човека и Индијанаца није више за понос и хваљење, што није припадало истинским људским односима увелико је у фази брисања из историје или „редефинисања”. Тако је и синоним каубоја за кога је само мртав Индијанац добар Индијанац (а био је то чак и у његовом приватним изјавама), легенда америчке кинематографије Џон Вејн постао предмет културе брисања: његови филмови су скрајнути, скоро забрањени на појединим местима, чак су му и уклањане бисте у неким градовима. Да ли је то прорадила савест потомака белог америчког пионира или су једноставно у богатом тефтеру наредби које се морају поштовати приликом зидања праведнијег света уписани и Индијанци, па су зато ђутуре са осталим мањинама (етничким, сексуалним и сваким другим) добили ново, лицемерно правичније, место у америчком друштву, вероватно није ни битно. Индијанци су сада заштићени као угрожена врста на ивици потпуног изумирања, као, како се то каже, бели медведи, као девастирана природа с мало шанси за опоравак. Ново место које су добили дуго после скандала који је најчувенији и по многима најбољи глумац свих времена Марлон Брандо начинио када је одбио Оскара за најзначајнију улогу у каријери, ону у „Куму”, а када је пред блазирани, снисходљиви и дволични Холивуд довео Индијанку која је прочитала његов протестни говор у знак подршке пониженим Индијанцима, изазвало би тријумфални понос и његов и свих других активиста који су заступали права домородачких народа у америчком друштву и филмској индустрији. Јер данас је све потпуно другачије. Не само да је поменута Брандова Индијанка-активисткиња Сашин Малоперо, која је пре пола века одржала лекцију Холивуду пред милијарду људи поред малих екрана због расистичког третмана њеног народа у холивудским филмовима, прошле године добила и формално јавно извињење од Америчке академије за филмску уметност и науку „због свих грехова према њеном народу” већ је од тог коначно дочеканог окретања листа почео да се прави нови посао.
Дошло је ново, боље, правичније време за Индијанце. И на томе ваља зарадити. Белца ионако већ шутирају и понижавају где год стигну и на томе се такође добро зарађује. Индијанац је, додуше, и даље у оквиру помињаног стереотипа мудрог домороца који поштује природу и све у њој осим лудог белог човека кога и даље не разуме (и презире!), али им је дат простор какав раније нису имали. Чак и повремена одступања од поменутог клишеа. Индијанци у филмовима и посебно у телевизијским серијама бивају озбиљно статусно, интелектуално и стручно унапређени не само у водеће ликове у филмовима и серијама (што раније није био случај) већ су почели да добијају филмове и серије са етнички чистим индијанским екипама, као и места на најважнијим пословима иза камере. Прошле године су успели да оснују и први индијански филмски студио.
Текуће и трајне промене Нови миленијум им је постепено доносио више прилика и бољих позиција унутар карактеризације прича, па чак и скоро етнички чисте производе у којима су с обе стране камере били припадници „аутохтоних народа”, како се политички коректно још називају припадници на десетине индијанских племена северноамеричког континента. И ако су у првим годинама новог миленијума Индијанци добијали занимљивије, уверљивије, људскије и квалитетније епизоде у филмовима и серијама, чак и онима које су отишле у историју као најбоље („Чиста хемија”, „Фарго”), праве промене набоље су им се десиле тек последњих година. За то су заслужни напори њихових све бројнијих активиста, удруживање у разне организације за заштиту лика и дела „аутохтоних народа”, али највише нова, далеко повољнија, струјања у друштвеним констелацијама неолибералног друштва.
Покрети као што су, рецимо, „Црна листа” или „Илумнинејтив” су преко званичних филмских организација институционализовали захтев домородачких племена да буду далеко заступљенији у делима индустрије забаве и значајно квалитетније. Као и да добију прилику да сами продуцирају и креативно потписују остварења у којима се појављују њихови представници. И све се то управо догађа. Најдаље, баш као и са трагикомичним историјским измишљотинама када су црнци у питању, тако су и Индијанци у историјској ревизији, сада од њихове стране, добили ново лице. Од крволочних дивљака голих задњица постали су напредна племена далеко испред белих колонизатора. У пренаставку чувеног „Предатора”, „Плен”, који се дешава почетком 18. века, пре доласка европских освајача, Индијанци су се суочили са убицом из свемира. Као напредна и интелигентна бића с развијеном друштвеном структуром на којој би им позавидели многи данашњи народи.
У детективској серији „Мрачни ветрови” први пут добијамо детективски индијански тандем који се 1970-их година носи с криминалом у Навахо резервату. У „Псима из резервата”, такође први пут, добијамо скоро комплетну индијанску поставу како би се испричала комична прича о одрастању њихових тинејџера чији су проблеми, потребе и склоности потпуно исти као код свих вршњака у Америци. У „Јелоустоуну”, иако наизглед архаичном савременом вестерну, питање интеграције индијанског народа не само да је решено убацивањем моћних политичких фигура Индијанаца у само срце приче већ и мешовитим браком с белим каубојем из најмоћније породице у овој серији. Примера је још и све их је више. Ново-добро место у америчком измишљеном друштву једнаких које постоји у имагинарном свету индустрије забаве Индијанаца постаје све поштеније и важније. Припадници „аутохтоних народа”, међутим, страхују да је то само ствар тренутка. Да су они сада у моди, да су тек нови тренд на коме је могуће добро зарадити и док зарада буде задовољавајућа, они ће бити заступљени у новој историји америчког друштва као макар и наизглед (лицемерно!) једнаки народи свим другим у том најнапреднијем свету наше цивилизације. Забринути да ће евентуални мањи комерцијални ефекат у индијанизовању америчке популарне културе довести до пада интересовања да њихова заступљеност у филмовима и телевизијским серијама остане на истом нивоу, они захтевају приступ структурама које доносе одлуке и трајном институционализовању њихове побољшане позиције.
Владислав Панов
Извор: Печат
