У октобру 1971. године Добрица Ћосић пише текст намијењен посебном броју часописа Уметност, који је требало да сабере гласове отпора против рушења капеле на Ловћену, како домаћих тако и свјетских интелектуалаца. Но, тај број часописа бива забрањен, па не долази у руке читалаца. Овдје доносимо Ћосићев допис.

„Биће ово наше доба богато и по разлозима за свакојака непоштовања, презире и сажаљења нас од наших јадних и гневних потомака. При томе, свакако учиниће нам се и многе неправде: неке ће нам храбрости уписати у глупости; многе ће нам глупости сматрати храбростима. Али, не сумњам, биће неколико догађаја и чинова према којима ће наши потомци бити непогрешиви и јединствени: јасно ће им бити шта је безумље нашег, овог, доба.
Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја. Јер као што и ова ՚бела књига՚ Уметности показује, не постоји ниједан разуман естетски, поетски, ликовни, културни, научни, хумани, друштвени, национални, историјски, револуционарни, марксистички, геолошки, географски – или било који разлог да се скрнави Његошев гроб и погази Његошев аманет.
То учини једна мржња. Мржња која има силу – јачу од памети, храбрости и достојанства наше генерације.
Од те мржње може нас спасити само нови Горски вијенац“.
Приредио Милорад Дурутовић