Дигла се ужасна медијска бука око паризера маде ин АВ-Мали-Мона. Понукала ме да видим како је у збирци Храна за птице на исту тему певао Милован Данојлић (1937-2022), велики српски песник и мислилац, који је Србију пола века посматрао из туђине, историјски и изнутра. Следим његов критички завет да је у поезији и стиху „већ пет миленија Истина најскривенија“.
У песми „Опробани лек“ (написаној маја 2013. године) очајан и ужасом обузет записао је: Ропће Србија-изгибија, / Не зна куда, како и са чим…/ Рођена, клин се клином избија /А бол избија болом још јачим.
У песми „Јесења идила“ географски је осликао поразно материјално стање и стање духа у Србији-изгибији и њено самопоништавање. То је она Домановићева Страдија или Грбија: Између Житишта и Избишта / Пада јесења киша / И док кракате јуре сакати / Добро је сред блатишта, / Бити нико и ништа / И као ништа заспати.
Сликао је песнички и послератну Србија у којој у Лајковцу и Словцу чувају једну овцу а од Лајковца до Умчара ниже се ред чувара и шубара: А по среди Kолубара / Не зна куд удара.
Та Данојлићева песма под насловом „Последња овца“ овако се завршава:
Од Kраљева па до Уба
Све уз Ибар и низ Дрину
Пастири наоружани до зуба
О једној се овци брину.
Овца сама и самцита
А около сто замлата,
Њој о врату чекетало
Чекће, за злу не требало.
И сад се враћамо на причу о паризеру. Дакле, она није нова и у песми „У касапници код Пере“ Данојлић је давно српско материјално сиромаштво, сиромаштво духа и политичку не-писменост овако опевао:
Ја
Добро јутро, чика Петре,
Дај ми пола кила јетре!
Пера
Свињске, овчје, црне, беле,
Само реци од које феле?
Имам данас, примерице,
И Прометејеве џигерице…
Ја
Може, брате, и од јежа,
Само нека буде свежа.
Пера
Од те у теби нема свежије,
Узми нож и одрежи је!
Што да се трошиш? Употреби
То што имаш већ у себи…
Ја
Хвала! После те беседе
Заувек ми јетра преседе.
Ето, то је, уствари, Данојлићева драмска песма о црној џигерици као паризеру. Песма о храни за птице и пензионере.
И једнима и другима мало треба, или како песник сажима смисао: Неколико мрва хлеба, / Или две-три бубице у гају -/ Тако им мало треба, /А тако много дају.
То је ругање народу и сиромасима, рече ми радник што бетонира стазу и клеше камене ивичњаке на новобеоградском парку, на мој поздрав.
– Пријатно. Да није то паризер? – упитах.
Сув, спечен и потамнео од муке, сунца и сиротиње, док под дрветом, са два камарата, доручкује са новина на пожутелој трави, још, загледајући ме као да се исповеда, додаде: Није паризер за овај посао.
Извор: Милош Вукадиновић/danas.rs
