Прилично често, годинама, социјалним мрежама круже запаљиви говори Мила Ђукановића из периода деведесетих, када је био ултрасрпски националиста, гдје се у реторици и порукама јасно оцртавају елементи нетрпељивости и искључивости према другим народима и религијама.
Сличне говоре „великосрпског типа“ имали смо и од других актера мрака и таме тога периода који су потом „преметнули“: Вука Драшковића, Новака Килибардa…, али и многобројне ускопрчене „ситне бораније“ из врха ДПС-а и тзв. „дукљанских кругова“ у Црној Гори. Те „ситне бораније“, некад „великосрпске“, којој је грош цијена а која је у себи носила, и сада носи: духовну пустош, врисак непринципијелности и несталности, као и меркантилност којој граница нема. Штета коју су колективно донијели нашем народу у периоду од тридесетак година је немјерљива. Ту штету доносе и сада, такође с бљутавих и огавних шовинистичких позиција, само што им је вектор шовинизма супротног правца.
Ако бисмо их намах превели у витуалне просторе, дали им митраљезе и послали назад у прошлост, они би са великим задовољством побили одабране: прво пуцали себи у чело, а потом сатрли окружење и све своје следбенике пљунувши им на труп. Сигурно би одлучно пљунули на свој премртви политички труп, као и лешеве сљедбеника достижући виши степен сатанистичког блаженства. Због чега се то дешава, а дешаваће се и даље? Вјероватно у ситуацијама када: искомплексирани, незрели и неваспитани ликови опијени умишљеном периодичном славом осјете како им народ, који их је цијенио, почиње полако окретати леђа. Ту се појављује, социолозима јако познат, проблем повријеђености „лидерске“ и персоналне политичке сујете. Повријеђена „лидерска сујета“ је, вјероватно, једна од највећих опасности за друштво и народ јер она у себи носи страшну рушилачку силу која закономјерно прелази у обневиђелост а потом перверзију и злочин. Они за собом у провалију обавезно повуку и своје блиско окружење, правећи од свите „проклету гомилу“!
Ипак, свим тим опскурним ликовима заједнички су неки именитељи. Наиме, повријеђена сујета их је „натјерала силом очаја“ на чудовишну меркантилност: да темељно пљачкају народ „којем припадају“, у домену који им је на дохвату „шестог прста“, узимају хрпе новца од вампира других народа (из окружења и даљег иностранства) ‒ којима се свиђа њихово реторичко черечење „сопственог народа“ ‒ гдје се током времена својски труде да медијским пресијама том народу и душу узму. Зато није ни чудо што су истовремено пљачкали и глобили народ, иживљавали се по максимуму, не скривајући да им то доноси задовољство својствено морбидним касапима помраченог ума, што у ствари и јесу у коначној варијанти своје изопачене личности.
Осим тога, ови ликови су пролазили етапе у којима су били перјанице свих могућих шовинизама који постоје на Балкану, што је невјероватно! Подржавали су све могуће шовинистичке идеје које таворе унутар сваког појединачног народа. Били су отровни шовинистички зачин свакој нетрпељивости и мржњи која је усмјерена против народа којем грешком припадају, а не припадају му одавно, очито! Брутално речено, у разним етапама трансформације били су не само српски и црногорски, већ и хрватски, албански и бошњачки шовинисти најгорег типа. Ти исти људи, који мијењају дресове мржње брзином свјетлости. Такви ликови немају нацију у којој би је могли јасно идентификовати. Морала би им признати нова нација, уникатна и оргинална, у којој би обитавали и ваљали се у свој својој нечистоћи и воњу! Рецимо, нација Монструма? Или човјеколиких Гмаза? Нација свих оних тумарајућих и искомплексираних: одметнутих од логике и здравог смисла, примитивних у инстинктима, аморалних и заблудјелих у својој распуклости мозга. А све то што јесу стоји на слабашним темељима који се неумитно урушавају, све до трена када се тако надобудни и несретни претварају у страшљиве твари који не умију честито одглумити одсуство беспокојства за своју јадну судбину која је давно зацртана и од које се побјећи не може.
Наиме, ко их је „рукама вајао од пластелина“, давајући им разне „застрашујуће облике Квазимода“, тај ће их на концу претворити у грудвицу и ту аморфну масу бацити иза себе у ништавило. Све ће то пропратити шок, потом изненадни аплауз и одушевљење напаћеног народа који је гнобљен од стране темељно болесних ликова чије је својство било да. „мало шта знају, а пуно могу“.
А све је пролазно. Има свој почетак и крај. И све долази по заслугама, по траговима!
Војин Грубач
Извор: Фејсбук