Драме нобеловца Петера Хандкеа, једног од најзначајнијих драмских писаца данашњице, коначно су се нашле на репертоарима српских позоришта. У уторак, 5. октобра, на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду премијерно је изведена представа „Голманов страх од пенала“, а дан касније у КПГТ-у у Београду „Велики пад“.
За 25. октобар у КПГТ-у заказана је и премијера представе „Дон Хуан“ по истоименом Хандкеовом роману.
Мада Хандке још од краја шездесетих година важи за једног од највећих, ако не и највећег драмског писца, његова дјела су врло ријетко постављана на српске „даске које живот значе“. Без обзира на његову свјетску славу и подршку Србији у најтежим временима у модерној историји, представе по дјелима Петера Хандкеа нашле су мјесто на репертоарима српских позоришта тек двије године послије добијања Нобелове награде за књижевност.
Први пут на новосадској сцени
Директор драме Српског народног позоришта у Новом Саду Милован Филиповић претпоставља да је „Голманов страх од пенала“ прва драма Петера Хандкеа која се игра у том театру.
„Мој и утисак неких људи с којима сам разговарао након премијере је да је представа заиста успјела, да смо одговорили задатку и да смо тај специфичан стил Хандкеовог писања успјели да разумијемо, добро протумачимо и да га учинимо врло комуникативним са публиком“, каже Филиповић за „Орбиту културе“.
Сматра да Хандкеове драме нису игране у српским позориштима због његовог начина писања прозе који је „врло интровератн“ и што се он бави неким мисаоним токовима јунака о којима пише. Драме које је Хандке постављао веома су захтјевне, прије свега за редитеље који се одлучују да их раде.
„Размишљали смо да, поред ‘Голмановог страха од пенала’, радимо и ‘Часове у којима нисмо знали ништа једни о другима’, али на крају смо дошли до овога наслова. Својевремено је Вима Вендерса тај наслов испровоцирао да направи филм и мислим да сад имамо једну посве другачију поставку тог д,ела, али врло занимљиву и врло комуникативну“, додаје Филиповић.
Хандке као кућни писац
Љубиша Ристић, редитељ двије премијерне представе по Хандкеовим дјелима у КПГТ-у подсјећа да је још увијек на репертоару тог позоришта „Псовање публике“, а да су у посљедњих 20 година извођени и „Каспар“, „Ужас празнине“, „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Дрине и Мораве“ и „Кас преко Боденског језера“, што је „својеврсни фестивал Хандкеа“.
„Поносни смо што је Петер Хандке наш кућни писац и ми премијерама обиљежавамо и његову Нобелову награду али и пријатељство које имамо с њим. Оно што је заблуда код нас, сви мисле да је Хандке велики пријатељ српског народа али не знају да је највећи живи драмски писац на свијету.
Он може да нам буде пријатељ или не, али оно што је кључно то је да су то капитална драмска дјела која мијењају историју позоришта у 20. вијеку. Бавећи се сад и његовим романима ми налазимо разлог да их поставимо на сцену“, истиче Ристић.
Политика скида Хандкеа са репертоара
На питање зашто се Хандкеови комади нису играли у српским театрима, Ристић одговара да се у нашим позориштима играју неки други писци.
„Ако бисте да вам кажем искрено, а да не будем сувише груб, то су углавном политички разлози. Као што Хандке свуда наилази на политичке опоненте и разноразне противнике, има тога и код нас. Он није никакав српски националиста, мада има оних који би вољели да је јесте као и оних који га мрзе зато што мисле да је српски националиста“, сматра Ристић.
Додаје да је Хандке просто највећи драмски писац, а његова капитална дјела као „Псовање публике“, „Каспар“ и „Каспар Хаузер“ измијенила су свјетско позориште. А то што је код нас све политика и политикантство то је главни разлог зашто се Хандкеова дјела не играју.
„Чак и кад га ставе на репертоар, као у Народном позоришту прије не знам колико година, крећу приче – хоћу-нећу, нећу-хоћу, ова управа, она управа, смјењивања, несмјењивана – на крају скину Хандкеа са репертоара. Исто као у Бургтеатру у своје вријеме и као у Комеди Франсез, нема ту никакве тајне ни мистерије. Зна се зашто они не играју Хандкеа“, каже Ристић.
Издизање изнад кокошијег памћења
Додаје да је питање да ли наша позоришта уопште умију да играју Хандкеа јер је врло деликатан писац, херметичан за многе, а његова дјела „нису водвиљи, ни политичке пашквиле“.
„Бојим се да ми данас немамо позоришта која су озбиљно у стању да се ухвате укоштац са свим суптилностима Хандкеовог писања“, закључио је Ристић.
Пјесник и преводилац Владимир Д. Јанковић, организатор и водитељ шест трибина о Хандкеовом дјелу, истиче да су три позоришне премијере по његовим дјелима охрабрујући и лијеп знак. Сматра да је разлог Хандкеовог одсуства из наших позоришта више умјетничке, него политичке природе.
Хандке је генерално, као стваралац и писац некомерцијалан, тако да се могло десити да је он заобилажен више из разлога његове непрактичности и тржишне нефункционалности.
„Драго ми је што је Љубиша Ристић, један од наших највећих позоришних стваралаца, доживио свој хандкеовски ривајвл. Опет је ту са Хандкеом у нашој свакодневници што је такође повољно јер значи да ми као народ, који је преоптерећен својом не само политиком него и неким историографским кокошијим памћењем, имамо капацитет да се издигнемо из тог плитког доживљаја живота и да схватимо да неке вриједности морају имати мјеста у нашој стварности, без обзира на разне факторе, идеологије и слична, у суштини, застрањења“, оцјењује Јанковић.
Владимир Судар
Извор: Спутњик
