Два лица докторанда Новака и прч Драгиње

Баш треба бити претолерантан или прије ће бити политички потуно неук па схватити нормалним раскорак између јавних политичких ставова и понашања у приватном животу многих монтенегринских и милогорских назови интелектуалаца и политичара. На помен било чега српског или везе са Србијом и Београдом из њихових ријечи куља мржња. Али то њима никако не смета да за било какву потребу одјаве у ту исту Србију, на забаву, на школе, на пазар, на лијечење.

Драгиња Вуксановић Станковић (Фото: Принтскрин/Нова С)

Један од најтипичнијих примјера таквог дволичног понашања су вишедеценијски докторанд Новак Аџић и његова негдања мома, убава Драгиња Вуксановић.

Ове двије медијске појаве, које посљедњих 20 година обитавају од политичког кокодакања чији је једини и прилично танак дискурс мржња према свему српском, ових дана су своју мезимицу послали на студије у мрски Београд. Рече нам то ономад познати подгорички адвокат Велибор Марковић.

Тој младој дјевојци не желим ни да јој побјеге градски аутобус, а камоли какву већу непријатност. Напротив, желим јој успјешне студије и нове видике, сигурно шире од оних које је добила у свом дому. И да је нико горе не пита оно Матијино „Чији си ти, мали“. Доста је пута и ту морала да порумени на то питање.

Желим само неколико реченица о Новаку и Драгињи.

Из сваког Новаковог политичког трактата исијава мржња према српству, посебно према, у политичком и црквеном смислу званичном Београду. Треба само прочитати текст који је ова појава објавила прије који дан на овдашњем депесовом CDM-у. Био је Новак на муци јер му његове реченице, у односу на зловољу коју носи у себи, звуче немоћно и ушкопљено па је преписао ставове фашисте Секуле Дрљевића који тамо православце у Црној Гори који знају ко су и зову себе Србима, у најпогрднијем смислу пореди са „потурчењацима“. Каже у том тексту Аџић, преписујући Дрљевића, „да су сви Црногорци који припадају било којој србијанској странци равни ‘потурчењацима’.“

Новак Аџић (Фото: Принтскрин/РТЦГ)

Ту, додуше, Новак прави дистинкцију, да му се не би наљутили они на које се може односити овај појам, па каже да је правилнији назив „посрбице“.

Исти појам, ваљда да би придала снагу и оштрину својој озлојеђеној и нервозној реченици, користи и прчевита Драгиња.

Е, сад ја зебем да ће малој горе бити понекад непријатно. Ако је окренута друштвеним и хуманистичким наукама, као тајо и мама, да ће јој бити нелагодно када чује историјска факта и политичке тезе на предавањима. Може помислити што ме овај професор „посрбица“, има их војска одавде горе, провоцира. Или је оно што сам слушала уз ручак празна дневнополитичка прича, трућање. Ако је окренута ка техничким наукама, ти су тек политички несензитивни, биће и каква пошалица и виц на рачун Милов и радиности црногорске. Свеједно, биће јој  нелагодно, без ичије лоше намјере.

Или су тата и мама рекли, ово што ми причамо то је за телевизију и новине и пар аутобуса ових залудњака те нас читају и подржавају, то нема везе ни са смислом, ни са животом. Слободно ти реци то тата лупа и то на дијалекту и нагласку који још једино предано чувају он и Миливоје Катнић. Још уз то му је и плаћено. А мајка има вишак енергије из теретане па нема гдје да се испразни, осим у медијима који су ионако од рециклажног материјала.

Свеједно, бруцошкињи желимо срећне студије и ако горе сретне Матију нека га уљудно поздрави. Сигурно је неће ни он ни било ко други питати чија је. Емпатични су људи.

Милош Вукчевић