Контроверза на Далеком истоку – ускоро почиње дугогодишње испуштање радиоактивне воде из Фукушиме у океан
5. јул, 2023.
Западна обала: Најжешћа војна операција Израела у последње две деценије
5. јул, 2023.
Прикажи све

Слободан Бошњак: Каравансарај српског Ататурка

Србија нажалост није уређено друштво. Она је каравансарај човека, који се представља домаћој и страној јавности као српски Ататурк, иако то није. Али пси лају, каравани иду, а каравансарај ради

Каравансарај Таш Рабат у Киргистану (Фото: Википедија/Martin Jung)

Једна од најчешће спомињаних личности у Србији свакако je председник Александар Вучић. Његов успон на политичкој сцени у последњих десет година везује се за његов долазак на чело Српске напредне странке после избора 2012. годинe. Од 2012. до 2014. био је први потпредседник владе. То је уједно прелазни период, када је учвршћивао свој положај унутар СНС-а и Владе. Почетком 2014. се прославио по хеликоптерском десанту на Фекетић. Тамо је од снежних сметова „без ичије помоћи“ спасио албанског малолетника. Већ тада је постало јасно да овај човек не намерава да остане у законским оквирима. Наредне године су само потврдиле најгоре прогнозе. Падале су институције, једна за другом. Престале су да буду сервиси грађана и почеле да функционишу као сигурна уточишта за Вучића и људе из његовог круга.

Године 2014. Вучић је и званично постао председник Владе. На тој позицији се задржао до 2017. године, када је изабран за председника. За разлику од свог претходника Томислава Николића није одступио са чела своје странке. То се догодило тек маја 2023, више од годину дана од освајања другог председничког мандата. Укратко, сав његов политички рад остаће запамћен и уписан у књигама по огромном публицитету којим је он (рад) био пропраћен. Поводи за самопромоцију чини се да нису бирани. Спектар је шаролик. Углавном преовлађују бизарни поводи, мада има и оних који су попримили размере општенационалне ствари, која захтева хитно заседање Владе и обраћање нацији. Заједничко свим тим моментима је обавезна нота сензационализма и драматизма.

Будуће генерације историчара неће имати потешкоћа у изучавању лика и дела Александра Вучића, јер је човек оставио иза себе велики траг. Сигурно не постоји особа у Србији и региону која је остварила толики број телевизијских наступа као Вучић. Неки аналитичари с правом се питају: кад тај човек стигне да обавља своје послове због којега су га грађани изабрали? Међутим, Вучић је човек без икаквих скрупула. Отуда и нема потребу да се икоме правда. Он има само потребу да дели лекције свима као какав старомодни учитељ ђацима. Заправо, у томе и највише ужива. Можда то објашњава зашто је уписао школу за тренера. Осим тога, он је оптерећен стварима које можда не доликују једном политичару у демократском друштву. Њему је много стало до тога како ће га се сећати наредна покољења. Другим речима, он жели да себи зацементира угледно место у историји, макар и по цену да потпуно сатре своје политичке противнике. Управо то је предмет овог писања.

Вучићева тежња да уђе у историју као велики лидер кошта Србију и њено друштво много више од суноврата политичког система и слабљења међународног положаја. Вучић је довео многе ствари до тачке иза које нема повратка. Другим речима, Вучић је садашњицу претворио у ноћну мору, хорор, а будућност – уништио. За санирање штете коју је направио биће потребне генерације и генерације. Наиме, у штету улазе не само дела, или боље речено недела, него и негативна селекција кадрова. Под Вучићем су аванзовали људи без струке и знања на штету оних са свим потребним компетенцијама. Биће потребно неко време пре него што се народ поново навикне на норме, које је Вучић уништио ради мобилизације својих кадрова. У међувремену, негативне последице Вучићеве кадровске политике осећаће се и годинама након његовог пада. Најмање до краја прве половине 21. века. Вучић – који себе замишља као оца нације – заиста јесте отац једне Србије, пуне аномалија, која се с правом може назвати његов приватни каравансарај. У таквој Србији добродошли су стари непријатељи српског народа и сви они који желе да га искористе. Наравно, у исто време, он је очух оној нормалној Србији, која само жели поштовање закона и право на живот.

Мајстори за кетеринге, керамичари, конобари и други стручњаци за декорацију купатила и предсобља постали су господари истине и лажи, живота и смрти. Питају се у Србији за све и сва. Највише за оно за шта немају никакве стручне компетенције. Ништа их не може одвратити од тог деструктивног понашања. То се не може постићи ни милом ни силом. Они једноставно уживају у својој моћи као нико пре и (надамо се) после њих. То и није државничка политика, јер у средишту њиховог политичког рада није држава, него њихов лични ћар. Тако се управља једним каравансарајом, а не државом. Вучић, који воли да се пореди са великим историјским личностима, далеко је од Кемала Ататурка, који је модернизао Турску, извео је из средњег века у модерно доба. Ататуркова Турска је била олигархија бивших османских официра, који су имали неке школе, неко искуство, неке заслуге. Вучић нема ништа од тога што је имао Мустафа Кемал паша, пре него што је постао Ататурк (отац Турака). У ратовима је учествовао из позадине, распаљујући страсти. Ни као министар информисања није имао већа остварења. Прогањао је своје неистомишљенике.

Поврх свега, Вучић је корумпирао Војску. Срби су се релативно брзо помирили са чињеницом да им је судство – уништено. Међутим, војска, која је увек кроз векове била понос и дика Срба, приватизована је у последњих десет година. Сада то више и није народна војска, која служи свом народу, него приватна армија породице Вучић и његових послушника. Та војска можда има најсавременије наоружање, укључујући турске дронове самоубице (барјактаре), али нема војнички дух него – циркуски, такмичарски. Војници су више добро увежбане акробате и фешн модели, него оружане снаге. Они као да су тренирани за све чешће сајмове, изложбе, параде и јавне вежбе –служе више публицитету врховног команданта, него улози, која им је прописана уставом и законом. Нажалост, народ, чији се стандард срозао, налази у таквим призорима задовољство. и тако подстиче владара да користи војску као своју циркусну трупу.

Чак ни краљ Александар Карађорђевић, који је завршио војне школе у Русији, није толико својатао војску у време диктатуре 1929-1934, колико његов неславан имењак. Српска војска је и у југословенском руху била светиња у коју се не дира. Вучић, коме ништа није свето, осим властитог рејтинга, претворио је војску у своју прћију. Зато у министарство одбране па и у саму војску доводи лица, која немају никакве компетенција. Ови људи са врховним командантом чине заправо главни штаб Војске Србије. Они доносе све најважније одлуке у вези са војском. Они служе заправо за то да држе војску под контролом да случајно не стане на страну народа. Колико ће прави војници трпети тиранију којекаквих неостварених NBA кошаркаша, правника и других бирократа, то само они знају.

Србија није Србистан како неки кажу. Србистан је само турски назив за Србију. Нема негативну конотацију. Стан значи држава, а држава значи уређено друштво. Србија то, нажалост, није. Она је каравансарај човека, који се представља домаћој и страној јавности као српски Ататурк, иако то није. Али пси лају, каравани иду, а каравансарај ради и све то уз прећутну сагласност народа и војске.

Извор: stanjestvari.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *