Godine 1965, papa Franja, tada mladi jezuita pod imenom Horhe Mario Bergoljo, pozvao je Horhea Luisa Borhesa da govori učenicima u školi u Santa Feu. Borhes ih je podstakao da pišu priče, a rezultat je bila zbirka Cuentos originales, sa predgovorom koji je književnik sam napisao. Kasnije, kao nadbiskup i potom papa Franja je ponovo izazvao interesovanje za ovu zbirku i preneo je u Rim. Susret Borhesove udovice i pape, kada mu je ona uručila Borhesova Sabrana dela, inspirisao ga je na pokretanje dijaloga između vere i književnosti kroz inicijativu „Dvorište neznabožaca“ (Cortile dei Gentili) koja se nalazi u Irodovom hramu u Jerusalimu.
* * *
Odnos između Njegove Svetosti pape Franje i najpoznatijeg argentinskog pisca tema je o kojoj svi pričaju, a većina taj odnos naziva prijateljstvom. Povezivanje fotografija bez uzimanja u obzir datuma kada su snimljene rizično je jer može dovesti do pogrešnih zaključaka. Horhe Mario Bergoljo jeste upoznao Horhea Luisa Borhesa, viđali su se redovno u jednom periodu, i Bergoljo je zaista bio u bližem kontaktu s piscem nego većina ljudi, ali vreme i kontekst ključni su za razumevanje prirode njihovog odnosa i za pitanje da li se to može nazvati prijateljstvom.
Borhes je 1965. imao 66 godina, dok je jezuita Bergoljo imao 28. Borhes je već bio svetski poznat, a Bergoljo tek mladi predavač u Družbi Isusovoj. Predavao je književnost i psihologiju dvema grupama srednjoškolaca.
Činjenica da je Bergoljo poznavao Mariju Ester Vaskes (upoznali su se u jednoj radio-emisiji na Radio Nasionalu), književnicu koja je bila Borhesova učenica i kasnije sekretarica, verovatno je bila ključna za uspostavljanje direktnog kontakta s piscem. Pretpostavlja se da je i to što je bio jezuita pomoglo. Hiljade profesora književnosti sa uglednih univerziteta – ne samo srednjoškolskih nastavnika – dalo bi sve da bude na Bergoljovom mestu. Verujem da je upravo to što je bio jezuita, više nego predavač, učinilo da ga Borhes primeti. Volim da mislim da je pisca zaintrigirala mogućnost tog neizrecivog susreta između agnosticizma i vere.
Nema sumnje da je Borhes uočio inteligenciju i šarm mladog Bergolja. Poziv da održi nekoliko časova o gaučo književnosti učenicima završne godine – što bi u bilo kom drugom trenutku bilo nezamislivo – više je ličio na poziv u neku pustolovinu. To kažem jer sam o tome već ranije nešto napisao:
Borhes je stigao. Bergoljo je otišao da ga pokupi na staroj stanici u ulici Mendoza, naspram Pošte. Avion nije dolazio u obzir. Šest sati vožnje autobusom iz Buenos Ajresa morali su biti iscrpljujući. Bilo mi je čudno kada sam pomislio na to da bi čovek njegovih godina radije izabrao avion. Šta ja to pričam! Zaboravite godine – jednostavno sam mislio da autobus nije dostojno prevozno sredstvo za nekoga ko je bio nominovan za Nobelovu nagradu. Ali verujem da je on to video kao avanturu. Sam, usred ništavila, šest dugih sati. Šta li je rekao majci? Napola slep čovek, putuje kroz provinciju s običnim svetom. Šta li je majka njemu rekla? Ko zna ko je sedeo pored njega, a da nije ni znao koga ima kraj sebe? To je bila avantura za pamćenje, u to nema sumnje. Ne znam koliko je bio plaćen, ali čudno mi je da u to nije bila uračunata avionska karta. Iskreno verujem da je Borhes mnogo dobio iz tog putovanja: otišao je u unutrašnjost, u provinciju, sam. Mora da je to za njega bio neki izazov. Verovatno je u tom autobusu zamišljao kočiju u kojoj ‘general Kiroga ide u smrt’.“
Ovo bi trebalo da bude dovoljan primer početnih razlika između Borhesa i Bergolja. To napominjem jer danas mnogi govore o njima kao da su bili savremenici, iako je među njima bilo skoro četiri decenije razlike.
Revnost s kojom je Horhe Mario Bergoljo pristupio zadatku koji mu je bio poveren nije iznenađujuća. To je isti onaj pristup kakav bi imao svaki nastavnik da mu se ukazala takva prilika. Njegov entuzijazam nije proizašao iz iznenadnog ushita već iz metodične pripreme koja mu je bila svojstvena. Mi, njegovi učenici koji se nismo žalili, mučili smo se s Borhesom, njegovim pričama i pesmama. Možda je baš to osvojilo Borhesa. Više puta je rekao, čak i meni lično, da ga je iznenadilo, gotovo fasciniralo to što su tinejdžeri poput nas pročitali toliko njegovih dela. Borhes je morao da bude svestan da je takvu literaturu grupa mladih ljudi mogla da savlada samo uz metodično i pažljivo vođstvo. Mora da ga je silno obradovalo saznanje da je nekolicina srednjoškolaca – a ne akademskih studenata, što bi i bilo za očekivanje – bila uvedena u taj svet, da su ga čitali, proučavali i raspravljali o njemu. To je ukazivalo da u njihovom obrazovanju ima nečeg duboko mističnog. Možda je to iskustvo približilo njegova dela delima Kiplinga, Stivensona ili nekog drugog pisca čija čitalačka publika nema starosnu granicu.
Tokom Borhesove posete Santa Feu, obojica su imali više vremena za razgovor nego ikada ranije. Bergoljo je kasnije ispunio Borhesovu želju – sakupio je neke tekstove koje su napisali učenici i poslao ih piscu, kako bi mu ih neko pročitao. Nekoliko dana kasnije, Borhes je izrazio zahvalnost na toplom dočeku u Santa Feu i na neočekivanom pozivu da „napiše predgovor za ovu knjigu“ – knjigu koja je postojala samo u Borhesovoj mašti, ali za koju je on napisao verovatno najvelikodušniji predgovor ikada: „Ovaj predgovor nije samo predgovor za ovu knjigu, već i za svako od neodređenog broja dela koja bi svaki od ovih učenika jednog dana mogao da napiše.“
A sada o faktoru vremena: Da li su se ikada ponovo sreli? Pretpostavljam da je moguće, ali verovatno u sasvim drugačijim okolnostima.
Vraćajući se na ono o čemu sam ranije govorio: može li se govoriti o postojanju prijateljstva između Borhesa i Bergolja? Pojam prijateljstva je relativan i subjektivan. U svetu u kojem su stare mreže poznanstava postale norma, prijateljstvo kao da je izgubilo svoje značenje. Borhes je imao poznate, ali povučene prijatelje. Bergoljo ima prijatelje koji nisu poznati – i mi nismo poznati. Ali obojica su ih smatrali delom svog najužeg kruga. Ko zna da li je jedan od njih ikada uključio onog drugog u svoj lični krug prijatelja? Malo verovatno. Otuda se čini da je ideja o prijateljstvu među njima teško prihvatljiva. Ono što je sigurno – jer bez toga prijateljstvo nikada ne bi ni moglo da postoji – jeste da su obojica osećala posebno ljudsko i intelektualno poštovanje jedno prema drugom; jedno uvažavanje koje se razlikuje od prijateljstva, ali koje – kao i prijateljstvo – uključuje poznavanje i divljenje prema drugom čoveku.
Danas (ovaj tekst je izvorno objavljen 2013. godine, prim. prev.) upravo je papa Franja lično zatražio da se u Buenos Ajresu organizuje sastanak na temu u Dvorištu neznabožaca posvećen Horheu Luisu Borhesu. Taj zahtev nije samo pokušaj da se prisetimo ličnosti čija je reputacija vremenom sve više rasla, niti je reč o uobičajenom preteranom hvaljenju. Namera pape jeste da obezbedi, kako Borhes piše u pesmi „Večnost“, da „Jedna stvar ne postoji: Zaborav“, kao i da „Bog spasava i metal i šljaku“ – Borhesovsko obećanje puno nade upućeno grešnicima.
Izvor: Glif
