(…) Nemam poverenja u književne generalizacije (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U toj skeptičnoj svetlosti valja gledati i na ove moje.
Pisac, takođe, može govoriti o svom “književnom troposu”, ali spreman da jednom otkrije, kako je bio u zabludi, ali kako ipak nije bio u zabludi, ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno. Tek uz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno: način saznanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanja. I proces i rezultat procesa u istoj kniževnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost kao njena forma. Kada se ne menja – ne pišem; ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim. Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj – pri tome i prilično neuspeo – racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti (i njenim prividima) koja mi se predstavlja u dvojakom vidu: kao građa iz koje uzimam teme (povode) i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na – lični iskaz.
(…) Sebe smatram piscem – ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Onako kao što podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo u njega izvesnu egzotičnu različitost! Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literature, a ne o literature kao takvoj.
Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti. Možda baš i ne “bez žaljenja”, ali bih se odrekao svakako. Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere – ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja naše predstave o svetu nego što ih potvrđuje. Utiče ako se slažemo s njegovim zaključcima. A slažemo se ako smo to isto pre nje mislili. (…) Sada bi, dabome, valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a bojim se i malo ko drugi – na tu temu nemam šta reći. Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to saznanje u književnom kodu izražavam. (…)
Distinkcija je važna naročito kada je reč o tzv. “slobodi stvaralaštva”. Lično držim da ona ne može, i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda šu našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanske slobode, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti, koji se – ne znam zašto – uvek predstavljaju kao dijalozi, centralni je problem – opet ne vidim zašto – u njemom odnosu prema tzv. Stvarnosti, pod kojom se, očigledno, redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktivno živi, i koja se jedina uistinu teče umetnosti. Aktuelna može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Mnoge aktuelne stvarnosti su mrtve, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, vampirski život. Ja lično ne bavim se stvarnošću, već svojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj, tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje. Čak i da sam voljan, drugačije je ne mogu doživljavati. Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti – može se jedino prestati pisati – ni prinudom, jer se i tada jedino može više ne pisati. S druge strane nikakve mi teorije i doctrine, folosofske, naučne, ideološke ili socijalnopolitičke, ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti. (…)
Monistička težnja za “zajedničkom stvarnošću” – tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti – dovodi do žudnje za “zajedničkom umetnošću, a ova do zahteva da se “naporedne stvarnosti umetničkih dela” podrede, prilagode, premodeliraju prema himeri one “zajedničke”. (Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka. On će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom pisac, malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu “rajsku zajedničku stvarnost”, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost. Ali ako ste dobar pisac, univerzalna istina o raju biće sadržažna i u vašim saznanjima o svom ličnom paklu.)
Platonistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnijih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje. Pišete, naime, sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više ništa neće da plati. Postajete kalo, a zna se šta se sa njim radi.
Borislav Pekić
Izvor: Fenomeni
