(…) Немам поверења у књижевне генерализације (ни у какве, уосталом), поготову ако их предлажу писци. У тој скептичној светлости ваља гледати и на ове моје.
Писац, такође, може говорити о свом “књижевном тропосу”, али спреман да једном открије, како је био у заблуди, али како ипак није био у заблуди, ни онда ни сада када мисли нешто сасвим супротно. Тек уз претходну ограду усуђујем се рећи да је за мене писање једновремено: начин сазнања и у књижевном коду саопштавање тог сазнања. И процес и резултат процеса у истој книжевној формули. Ако се и када моја спознаја мења, мења се, од књиге до књиге, и моја књижевност као њена форма. Када се не мења – не пишем; или настојим да новом књигом старо сазнање прецизније, убедљивије, естетичније изразим. Моје су књиге, како их ја осећам, покушај – при томе и прилично неуспео – рационалне формулације мог метафизичког односа према стварности (и њеним привидима) која ми се представља у двојаком виду: као грађа из које узимам теме (поводе) и као грађа чија сам и сам неотуђива тема. Положај који захтева да будем изван нечега што преводим у независну књижевну стварност, док сам у томе неопозиво и потпуно, унапред онемогућује тзв. објективност и моје писање своди на – лични исказ.
(…) Себе сматрам писцем – идеја. Идеја о стварности, не писцем стварности. У уметности сам, дакле, гост. Гост који се не воли, али се трпи. Онако као што подносимо ексцентричног госта кога смо на свој пријем позвали не зато што нашем друштву припада, већ да би управо том неприпадношћу унео у њега извесну егзотичну различитост! Није ред да гост домаћину дели лекције о његовом занимању, па ове редове треба схватити као размишљања о мојој литературе, а не о литературе као таквој.
Када бих на располагању имао, односно када бих му био дорастао, дубљи, примеренији, непосреднији, изнад свега поузданији метод сазнавања, да ми је дана моћ философског, мистичног или искуственог продирања у смисао који тражим, без жаљења бих се одрекао књижевности. Можда баш и не “без жаљења”, али бих се одрекао свакако. Моја је књижевност мој врт. Ако се некоме у том врту допадне неки цвет, нека га слободно узбере – не газећи, по могућности, леје. Ако му се ништа не допада, нека се не нагиње преко плота, већ продужи, не обазирући се. Утицај уметности, ако га још има и у виду који заслужује бригу, неизрачунљив је и непредвидив. Уметност далеко ређе мења наше представе о свету него што их потврђује. Утиче ако се слажемо с његовим закључцима. А слажемо се ако смо то исто пре ње мислили. (…) Сада би, дабоме, ваљало рећи шта је примарна функција уметности. Будући да то не знам – а бојим се и мало ко други – на ту тему немам шта рећи. Могу евентуално дефинисати шта тренутно мислим да је функција – моје: кроз њу ја сазнајем и то сазнање у књижевном коду изражавам. (…)
Дистинкција је важна нарочито када је реч о тзв. “слободи стваралаштва”. Лично држим да она не може, и не сме бити већа од свих других које солидарно одређују општи појам грађанских слобода шу нашем веку и нашој цивилизацији. Другим речима, човек као писац не сме имати већу, мада може имати друкчију слободу од оне коју има као припадник једне заједнице. Ако је има, онда је то привилегована слобода, и први стадијум њеног губљења. Уметничку слободу сматрам неотуђивим делом грађанске слободе, а грађанске слободе основним условом за уметничке.
Судећи по извесним монолозима на тему уметности, који се – не знам зашто – увек представљају као дијалози, централни је проблем – опет не видим зашто – у њемом односу према тзв. Стварности, под којом се, очигледно, редовно подразумева нека нарочита, изузетна, изолована актуелна или историјска ситуација, а не универзална стварност у којој се историјски живело или активно живи, и која се једина уистину тече уметности. Актуелна може посредовати универзалној, али не мора. Многе актуелне стварности су мртве, непродуктивне, стерилне, нефункционалне, излишне. А управо оне изазивају неспоразуме, јер преко неких других, уметности равнодушних сфера, добијају лажни, вампирски живот. Ја лично не бавим се стварношћу, већ својим односом према нечему што замишљам као стварност. За мене је стварност само оно што сам кадар у њој, тачније иза ње да видим, а затим то изразим као кодирано сазнање. Чак и да сам вољан, другачије је не могу доживљавати. Тај урођени однос не може се мењати ни спознајом његове промашености – може се једино престати писати – ни принудом, јер се и тада једино може више не писати. С друге стране никакве ми теорије и доцтрине, фолософске, научне, идеолошке или социјалнополитичке, не могу помоћи да ту стварност дубље спознам, премда ми неке могу пружити илузију да је њиховим посредством могу боље изразити. (…)
Монистичка тежња за “заједничком стварношћу” – тамо где су заједничке само извесне конструктивне околности – доводи до жудње за “заједничком уметношћу, а ова до захтева да се “напоредне стварности уметничких дела” подреде, прилагоде, премоделирају према химери оне “заједничке”. (Свет може објективно бити рај, али ако ви умирете од рака. Он ће за вас бити пакао. Ако сте, којом несрећом писац, мало је вероватно да ћете много марити за ту “рајску заједничку стварност”, бринуће вас лични пакао, лична паклена стварност. Али ако сте добар писац, универзална истина о рају биће садржажна и у вашим сазнањима о свом личном паклу.)
Платонистичка брига заједнице за своју уметност светлије је наличје нешто тамнијих захтева који се подразумевају. Ценовник брига је познат. Трговачки компромис је могућ, али се не препоручује. И не стога што је неморалан, већ зато што се не исплаћује. Пишете, наиме, све горе, а од тога имате све мање. Најзад за вас нико више ништа неће да плати. Постајете кало, а зна се шта се са њим ради.
Борислав Пекић
Извор: Феномени
