Пише: Катарина Ђурђевић
Драган Проле, Пећински заокрет, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/ Нови Сад, 2024.
На почетку седме књиге дијалога Држава, Платон нам предочава необичну слику: у дубокој пећини у коју не продире светлост дана проналазимо заточенике оковане ланцима на такав начин да нису у стању да се осврну око себе. Њиховим видним пољем доминира пећински зид на коме могу да опазе искључиво сенке – њих самих, али и сенке бића која им промичу иза леђа, обасјана пећинском ватром. Када један од њих, ослобођен, буде у прилици да се осврне, суочиће се са другачијом реалношћу од оне у коју је до тада веровао. Након изласка на светлост дана, предмети виђени у пећини чиниће се мање извесним у односу на оне обасјане сунцем. На крају, некадашњи затвореник враћа се у пећину, али бившим сапатницима не може да пренесе сазнања која надилазе њихова искуства. Заточеници, другим речима, не разумеју о чему им он говори. Независно од тога да ли је одредимо као мит или алегорију, Платонова приповест својом је сликовитошћу и значењима хиљадама година инспирисала не само филозофе. Десет текстова који сачињавају књигу Драгана Пролета Пећински заокрет промишљају слику Платонове пећине у различитим историјским контекстима и могу да се читају сукцесивно или паратактички, са озбиљношћу која подразумева филозофско знање, али и мање обавезујуће уколико, рецимо, настојимо да пронађемо нит водиљу у мноштву тема и екскурса којима ова књига обилује. У свакоме од тих приступа садржај се, ненаметљиво и с дистанцом (како филозофија то већ уме), обраћа нашем времену и приликама са којима смо суочени.
ФИЛОЗОФИЈА СЛОБОДЕ
Драган Проле кроз визуру пећине предочава филозофске рефлексије различитих историјских формација. У свакој од њих можемо да уочимо еманципаторски тон, отвореност за друго и другачије, дух дијалога, али исто тако и притајено “зло” инсистирања на једнообразном и непроменљивом светоназору који захтева потпуно повиновање. Успињање ка идејама није увек добро, као што понирање у дубину пећине не значи да је реч о злу. Ренесансно одушевљење другим културама окончава се у стварању репрезентативног узора, на основу кога се мере и процењују другачији културни склопови. Треба успоставити хијерархију, одвојити истинско од нижеразредног и ирелевантног, центар од периферије, референтно од оног што се њиме мери, цивилизоване од нецивилизованих, које треба обликовати према узору.
Отвореност за друге прераста у доминацију која надилази подручје културе. Надаље, Кантова филозофија слободе која нас ослобађа ауторитета упозорава управо на свеприсутну опасност од неслободе, јер, како каже Проле, док Аристотел тврди да сви људи по природи теже знању, “код Канта сваки човек по природи тежи догматизму”. Насупрот моралном деловању, којим се код Канта једино може напустити пећина, на светлу дана вреба самовоља, која настоји да се прокријумчари као закон и себе смешта у његово средиште. Политички живот који нуди догматизам може да буде само деспотски. Утолико ослобађање од природног постојања, излазак из света сенки, не јемчи слободу. Изванпећински свет испоставља се као суптилнији облик оних опасности које вребају у пећини. Достојевски показује како и саме идеје могу да буде исто што сенке, односно да њихово слепо прихватање изазива друштвена беспућа. Проле наглашава Кафкино наизглед парадоксално уверење да је насиље у друштву омогућено законом. Селективна примена права подразумева моћ у његовом средишту, а држава, настала из потребе да се пука сила искључи из људске заједнице, постаје агрегат насиља и окреће се против друштва које би требало да организује. Зло које се јавља у свету идеја повратно утиче на људски свет, стварајући у њему поредак дисциплине и моћи.
НЕПРЕНОСИВОСТ ИСКУСТВА ЗЛА
Зло, у неком од својих облика, често остаје анонимно или сакривено. Исто тако, искуство зла је такав шок да га је немогуће предочити другима. Узалуд су избеглице из Беча упозоравале новосадске Јевреје на оно што ће се ускоро догодити. Такво нешто било је тешко схватљиво у цивилизацији за коју се веровало да је превладала варварство прошлих времена. Говорећи о немогућности изражавања искуства са којим су се суочили преживели заточеници концентрационих логора, Проле указује на њихову сличност са Платоновим повратником у пећину. Ова паралела подстиче питања која се могу упутити нашем времену: да ли описани херменеутички јаз важи за свакога ко у неком стању ствари препозна зло или указује на тамну страну светле будућности, на опасности изван пећине? Да ли је пометња разумевања узрок изостанка мобилизације пред заједничком угроженошћу?
ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ЗЛА
Посматрано кроз визуру Хусерлове феноменологије, пећински заточеник је слепљен са искуствима, али није за њих одсудно везан. Редукција на оно што се може рационално оправдати, напуштање природног става, међутим, укључује сартровску мучнину према нашој пећинској егзистенцији. А та мучнина, у ситуацији када рационални свет задобија лик вође, као персоналиозоване основе свег знања, премеће се у гађење према објектима вођиног презира. Фигура гађења, сматра Проле, допуњује тезу Хане Арент о баналности зла, јер објашњава енергију и подстицаје који су били нужни за организовање и спровођење Холокауста.
Отворен Blended Education Hub на Филозофском факултету у Никшићу
Гађење оправдава дехуманизацију, поделу на чисте и прљаве, а затим и организацију “санитарних протокола”. Резултат је негирање појма људског рода. Постоје само расе, супериорне или инфериорне. Самим тим мора бити направљен ред и у пећини, или, још доследније, расе које нису супериорне треба да буду протеране у сопствену шпиљу. Парола hospites non sit, показује Проле, односи се на “радикалне странце”. Страно и непознато уводи сасвим другачију, шокантну реалност. Неспособност за суочавање са другачијим подстиче непријатељство, а оно је credo тоталитаризма. Различити видови искључености сведоче да се идеја расне чистоте и сегрегирања оних чије постојање “шокира” не исцрпљује у нацизму, односно да је далеко раширенија.
НАУТИЧКА МУДРОСТ
У завршном поглављу књиге Драгана Пролета, на темељу анализе дионизијства у делу Еугена Финка, истакнута је разлика између склоности ка једном засвагда уређеном свету, и сталног преиспитивања. Суочавање мисли са животом, што би одговарало платонистичком посредовању идеје и мноштва, Финк, на Ничеовом трагу, сагледава путем синтезе онтологије и меонтике, истраживања бића у суочавању са небићем. Истинско филозофирање зато подразумева напуштање сигурности копна и одлазак на пучину. А наутичка мудрост, наглашава Проле, не открива сигуран смер за будућу филозофију. Дионизијски трагички лик, такође показује да откривање истине не доноси срећу, већ далеко пре патњу и несигурност. Нема светла које ће спасоносно засијати на крају тунела, нема блискости лепоте и истине. Трагичка истина је зато истина пећинског заокрета, у коме се сусрећу биће и друго, где се сударају морске струје, чинећи пловидбу сасвим неизвесном.
У тој неизвесности, ипак, треба препознати “оно спасоносно” од сваке идеологизације, догматизма и тоталитарности. Поглед на историју из Платонове пећине у том смислу се обраћа не само нашем времену него и актуелним приликама: најава слободе лако постаје сопствена пародија, па “облици заповедања, повиновања и пристајања доминирају јавним простором”, а хипостазирање идеја и апотеоза еманципаторских пројеката завршавају у игнорисању другог. Па ипак, деспотизам, као пример агресивне искључивости, захтева апсолутно признање, негирајући слободу оних који треба да га пруже. Признање може да потекне само од слободних људи, и баш зато деспотизам не може да постане апсолутан.
Извор: Време
