Piše: Pavle Simjanović
Netfliks bi mogao posedovati više od polovine striming tržišta, što bi značilo da gledalac više gotovo da ne bi imao mogućnost izbora.
Kada mi je nedavno postavljeno pitanje šta ću gledati na Festivalu autorskog filma, odgovorio sam da ću se nekako naterati da odem do MTS dvorane, ali da mi se sve generalno zgadilo. Sa druge strane, televizijske serije još nekako i konzumiram s mirnom savešću, budući da stižu iz daleka i to im daje potencijal osećaja izmeštenosti. Sagovornik mi je zatim rekao da je ranije tog dana čuo iste misli od nekog drugog, gotovo od reči do reči. Uzevši u obzir vanredno stanje koje se razvlači do daljnjeg – a takođe smo i od početka znali da će tako biti samo što to sebi nismo želeli da priznamo – čini se da moramo, da bismo ostali razumni, barem u svom intimnom okruženju čuvati poneki element normalnosti. Dakle, umetnost kao odušak, kao anestezija? Nemojmo vređati umetnost, a svakako je u domenu serija ove godine bilo dovoljno primera antieskapizma. Zapravo, kada pogledam pet naslova koji se nalaze u konačnom odabiru najboljih serija godine, sve nas se organski tiču, i posle odgledanih poslednjih epizoda nije zgoreg malo sačekati s ustajanjem i pustiti ih da dorade svoje dejstvo.
No, dok je gledanje serija u Srbiji 2025. ipak imalo i neminovnu funkciju bekstva, na njihovom proizvodnom izvoru je bilo prilično stresno. Dominacija Netfliksa je u 2024. donela nastavak hiperprodukcije, što je za posledicu imalo i pad kvaliteta. Ove godine, pak, Netfliks poput crne rupe usisava sve što ga okružuje – a pogotovo konkurenciju – pa u svojoj ponudi neminovno iznova poseduje i relevantne sadržaje. Striming servis Hulu, ranije redovni dostavljač izuzetnosti, najveći je gubitnik godine, bez ijedne serije čak ni u širem izboru. Ukoliko američka regulatorna tela ne spreče Netfliks da zaokruži okvirno dogovorenu kupovinu studija Vorner Bros.
u čijem vlasništvu je i HBO – investicioni fond kojim upravlja famozni Džared Kušner i koji je u ime Paramaunta vodio paralelni pokušaj „neprijateljskog preuzimanja“ u međuvremenu se navodno povukao iz procesa – uskoro ćemo imati rezultate egzistiranja bez spoljašnje konkurencije. Netfliks bi mogao posedovati više od polovine striming tržišta, što bi značilo da konačni korisnik, tj. gledalac, više gotovo da ne bi imao mogućnost izbora. Da li će to doneti kvalitativni krah? Ili će se autori koje Netfliks bude angažovao boriti s unutrašnjom konkurencijom i, u teoriji, imati veći prostor za eksperimentisanje? Hoće li se procenat kvalitetnih serija zapravo povećati, budući da će Netfliks imati i veću količinu đubreta koje donosi profit? Godina 2025. je možda donela optimističnu generalnu probu skore budućnosti.
Od naslova koji su ostali „ispod crte“ valja pomenuti serije Proizvođač stolica (The Chair Company; HBOMax), Smrt od udara groma (Death by Lightning; Netflix), Verna prijateljica (Une amie dévouée; HBOMax)… Na samoj ivici najboljih pet bila je serija Otrovni grad (Toxic Town; Netflix), jedan od rezultata gorepomenutog Netfliksovog usisavanja koje je veliki broj britanskih autora odvojilo od Bi-Bi-Sija. Ne toliko i od televizije Channel 4 na kojoj se i ove godine moglo naći ponešto, ako ste rapoloženi za traganje. Prestupi (Trespasses; Channel 4) su, istina ne tako dobro kao Ništa ne govori (Say Nothing, FX/Hulu; serija godine na Radarovoj listi za 2024) otvarali neprijatne severnoirske teme iz sedamdesetih, dok je Brajan i Megi (Brian and Maggie; Channel 4), nova saradnja Stiva Kugana i Stivena Frirsa, putem zaboravljenog televizijskog intervjua koji je Margaret Tačer dala 1989. godine, dala gledaocu premisu za zaključivanje o sadašnjem stanju zapadne civilizacije.
Izvor: Radar
