Vredelo bi nešto reći o društvenom položaju prosjaka, jer kad se čovek druži s njima i otkrije da su i oni obična ljudska bića, postaće neprijatno svestan čudnog stava koje društvo zauzima prema njima. Ljudi kao da misle kako postoji neka bitna razlika običnog „radnog“ naroda i prosjaka. Oni su poseban soj – otpadnici, kao kriminalci i prostitutke. Radni ljudi „rade“, prosjaci „ne rade“; oni su bezvredni paraziti. Podrazumeva se da prosjak ne „zarađuje“ za život, kao što „zarađuje“ zidar ili književni kritičar. Prosjak je običan društveni čir, i trpimo ga samo zato što živimo u doba humanizma, mada u suštini zaslužuje samo prezir.
Ali ukoliko se čovek malo udubi, odmah će uočiti da nema suštinske razlike u životu prosjaka i životu bezbroj pristojnih ljudi. Kaže se da prosjaci ne rade; ali šta je uopšte rad? Nadničar radi tako što vitla motikom. Činovnik radi tako što sabira cifre. Prosjak radi tako što stoji napolju, bilo sunce ili kiša, i pri tom dobija proširene vene, hronični bronhitis, itd. To je zanat kao i svaki drugi; naravno, sasvim beskoristan – ali su, opet, mnogi cenjeni zanati sasvim beskorisni. A kao deo društva, prosjak se prilično dobro nosi s drugim zanimanjima.
Pošten je u odnosu na prodavce većine patentiranih lekova, uzvišenog duha u odnosu na vlasnika nedeljnih novina, ljubazan u poređenju s agentom za nekretnine – ukratko, parazit, ali uglavnom bezazlen parazit. Retko izvlači od društva više nego što mu treba da bi preživeo, a to skupo plaća svojim patnjama, što bi, shodno našim etičkim stavovima, trebalo da ga opravda. Mislim da nema nikakvog razloga da prosjaka svrstamo u posebnu kategoriju u odnosu na druge ljude, niti oni imaju bilo kakvo pravo da ga preziru.
Nameće se pitanje zašto su prosjaci prezreni? Jer zaista su prezreni, globalno. Mislim da je to samo zato što ne uspevaju da zarade za pristojan život. Nikoga u suštini ne zanima da li je posao koristan ili beskoristan, produktivan ili parazitski; traži se samo da bude unosan. Šta uopšte znače sve današnje priče o energiji, efikasnosti, društvenoj koristi i ostalom, nego: „Zaradi pare, zaradi ih legalno, i zaradi ih mnogo“. Novac je postao vrhovni test vrline. Na tom testu prosjaci padaju, i zato su prezreni. Kad bi čovek mogao da prosjačenjem zaradi bar deset funti nedeljno, ono bi odmah postalo uvažena profesija. Ako realno gledamo, prosjak je samo poslovni čovek koji zarađuje za život, kao i drugi poslovni ljudi, onako kako najbolje ume. Nije on prodao svoju čast ništa više nego ostali ljudi našeg vremena; pogrešio je uglavnom zato što je izabrao zanat u kome je nemoguće da se obogati.
Džordž Orvel „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, Str. 171-172. Lom 2019.
Izvor: Makroekonomija
