Пише: Павле Симјановић
Нетфликс би могао поседовати више од половине стриминг тржишта, што би значило да гледалац више готово да не би имао могућност избора.
Када ми је недавно постављено питање шта ћу гледати на Фестивалу ауторског филма, одговорио сам да ћу се некако натерати да одем до МТС дворане, али да ми се све генерално згадило. Са друге стране, телевизијске серије још некако и конзумирам с мирном савешћу, будући да стижу из далека и то им даје потенцијал осећаја измештености. Саговорник ми је затим рекао да је раније тог дана чуо исте мисли од неког другог, готово од речи до речи. Узевши у обзир ванредно стање које се развлачи до даљњег – а такође смо и од почетка знали да ће тако бити само што то себи нисмо желели да признамо – чини се да морамо, да бисмо остали разумни, барем у свом интимном окружењу чувати понеки елемент нормалности. Дакле, уметност као одушак, као анестезија? Немојмо вређати уметност, а свакако је у домену серија ове године било довољно примера антиескапизма. Заправо, када погледам пет наслова који се налазе у коначном одабиру најбољих серија године, све нас се органски тичу, и после одгледаних последњих епизода није згорег мало сачекати с устајањем и пустити их да дораде своје дејство.
Но, док је гледање серија у Србији 2025. ипак имало и неминовну функцију бекства, на њиховом производном извору је било прилично стресно. Доминација Нетфликса је у 2024. донела наставак хиперпродукције, што је за последицу имало и пад квалитета. Ове године, пак, Нетфликс попут црне рупе усисава све што га окружује – а поготово конкуренцију – па у својој понуди неминовно изнова поседује и релевантне садржаје. Стриминг сервис Хулу, раније редовни достављач изузетности, највећи је губитник године, без иједне серије чак ни у ширем избору. Уколико америчка регулаторна тела не спрече Нетфликс да заокружи оквирно договорену куповину студија Ворнер Брос.
у чијем власништву је и ХБО – инвестициони фонд којим управља фамозни Џаред Кушнер и који је у име Парамаунта водио паралелни покушај „непријатељског преузимања“ у међувремену се наводно повукао из процеса – ускоро ћемо имати резултате егзистирања без спољашње конкуренције. Нетфликс би могао поседовати више од половине стриминг тржишта, што би значило да коначни корисник, тј. гледалац, више готово да не би имао могућност избора. Да ли ће то донети квалитативни крах? Или ће се аутори које Нетфликс буде ангажовао борити с унутрашњом конкуренцијом и, у теорији, имати већи простор за експериментисање? Хоће ли се проценат квалитетних серија заправо повећати, будући да ће Нетфликс имати и већу количину ђубрета које доноси профит? Година 2025. је можда донела оптимистичну генералну пробу скоре будућности.
Од наслова који су остали „испод црте“ ваља поменути серије Произвођач столица (The Chair Company; HBOMax), Смрт од удара грома (Death by Lightning; Netflix), Верна пријатељица (Une amie dévouée; HBOMax)… На самој ивици најбољих пет била је серија Отровни град (Toxic Town; Netflix), један од резултата горепоменутог Нетфликсовог усисавања које је велики број британских аутора одвојило од Би-Би-Сија. Не толико и од телевизије Channel 4 на којој се и ове године могло наћи понешто, ако сте раположени за трагање. Преступи (Trespasses; Channel 4) су, истина не тако добро као Ништа не говори (Саy Нотхинг, ФX/Хулу; серија године на Радаровој листи за 2024) отварали непријатне северноирске теме из седамдесетих, док је Брајан и Меги (Brian and Maggie; Channel 4), нова сарадња Стива Кугана и Стивена Фрирса, путем заборављеног телевизијског интервјуа који је Маргарет Тачер дала 1989. године, дала гледаоцу премису за закључивање о садашњем стању западне цивилизације.
Извор: Радар
