Piše: Pavle Simjanović
Gotovo krišom, u jesen 2024. godine je prikazana Ništa ne govori (Say Nothing, FX/Hulu; autor Jošua Zetumer), možda najbolja a verovatno najvažnija televizijska serija sezone. Stav je svakako subjektivan, budući da sam uvek bio zainteresovan za irske istorijske teme (što, naravno, u Srbiji uopšte nije neobično), o kojima sam napisao jedan od svojih – sada pokušavam da budem objektivan – najposvećenijih tekstova tokom prethodnih dvadeset godina. Bilo je to prvog proleća korona virusa kada smo imali vremena napretek, uz jedini imperativ da nas način na koji ga trošimo što više udaljava od nervnog sloma. Neki su se posvetili sitnom vezu, a ja sam, eto, odlučio da se vratim četiri godine unazad i nedelju dana proučavam kako je irska državna televizija (RTÉ – Raidió Teilifís Éireann) obeležila stogodišnjicu Uskršnjeg ustanka 1916. Uz, naravno, sam istorijski događaj o kojem nisam znao previše, te za početak najtoplije mogu da preporučim troepizodnu dokumentarnu seriju 1916: Irski ustanak (1916: The Irish Rebellion).
Lijam Nison, kao narator je otvara čitajući sledeći tekst: „Uskršnji ponedeljak, april 1916. Mala grupa pobunjenika koju čine pesnici, učitelji, glumci i radnici okuplja se u Dablinu u nameri da oslobode Irsku od sedamstogodišnje britanske vladavine. Protiv moći britanske imperije slabo naoružani ustanici nemaju velike šanse. Ipak, odlučeno je da se nastavi čak i ako će to doneti neuspeh ili smrt. Ispred dablinske glavne pošte vođa ustanika Padrig Pirs stoji pred malobrojnim prolaznicima i čita proglas kojim se obznanjuje rođenje nezavisne Republike Irske…“. Ekspozicija je, očigledno, prilično afirmativno-romantična, da bi količina kasnije iznetih podataka izvršila kontrolu bilo kakve pomisli o propagandnoj dvodimenzionalnosti.
Što se igranih formi tiče, serija Ustanak (Rebelion) imala je stranog, finskog reditelja (neko je u irskom javnom servisu rešio da ozbiljno rizikuje), i uz reklamni slogan „Obični ljudi – Izuzetna vremena“ iznela pre turobnu nego trijumfalnu viziju slavnih, inicijalno gubitničkih dana. Nije previše bitno za ovu priču, ali jeste zanimljivo navesti da je Netfliks zatim otkupio prava za prikazivanje i dosnimio još jednu sezonu, prenevši jednog od preživelih junaka i menjajući žanr u pravcu špijunskih igara. Začudo, ni to nije bilo loše. Valjda je osnova toliko potentna da se gotovo ne da pokvariti.
Jedna od pouka Uskršnjeg ustanka je da revolucionari poput Padrika Pirsa ili predsednika Irske socijalističke stranke Džejmsa Konolija obično ginu i nestaju, da bi ideje konačno sproveli u delo vešti ljudi sazdani od političkog talenta. Dablin je, tako, imao Imona de Valeru, da bi Belfast porodio Džerija Adamsa, jednog od glavnih junaka serije Ništa ne govori. Zasnovanu na dokumentarističkoj knjizi Patrika Radena Kifa Ništa ne govori: Istinita priča o ubistvu i sećanju u Severnoj Irskoj (Say Nothing: A True Story of Murder and Memory in Northern Ireland, 2018), seriju otvaraju upravo naslovni motivi. Prvo, ubistvo: u belfastsku novogradnju 1972. godine stupa grupa zakukuljenih ljudi i žena, uz ponekog gologlavog komšiju. Taj detalj je strašan: nesrećna majka desetoro dece po koju je šarena družina došla, vrlo dobro zna ko su oni, bili maskirani ili vidljivi, kao i da odlazak sa njima u noć znači i izlazak iz života. Jer, njen zločin je izdaja, a društveno stanje Severne Irske u tom trenutku je takvo da je neučestvovanje u revolucionarnom pokretu – ukoliko ste, slučajnošću rođenja, katolik – izjednačeno sa kolaboracijom. Zatim, sećanje: 2001. godine, Dolors Prajs (Maksin Pik, očekivano odlična kao glavna junakinja u njenoj kasnijoj, pretežno pripovedačkoj i dramski nedostatnijoj fazi), pripadnica tada već odavno arhiviranog ekstremnog krila Irske republikanske armije, američkom akademskom istoričaru – pod doživotnom zaštitom anonimnosti – svedoči o svemu što je činila i videla.
Za nju je sve počelo krajem pedesetih, u porodici zadojenoj patriotskim zanosom, gde otac svoje dve ćerke uči kako se prave bombe u domaćoj radinosti iako u kući sa njima živi i tetka koja je baveći se istim poslom ostala bez ruku i očiju (nijednog momenta ne lamentirajući nad svojom tužnom sudbinom; radilo se šta se moralo, i platilo za grešku u izvedbi). Ipak, Dolors (Lola Petikru) i njena mlađa sestra Marijen (Hejzel Dup) odrastaju kao adolescentski proizvodi šezdesetih, uverene da se mirovni marševi Martina Lutera Kinga mogu primeniti i u borbi za građanska prava severnoirske katoličke manjine. Ispostavlja se da otrovna mešavina verskog ludila i britanskog imperijalizma ne priznaje pacifizam kao ideologiju, te sestre Prajs nevoljno ali spremno priznaju da je njihov ostrašćeni otac u potpunosti u pravu.
Autori serije vrše spontanu analizu različitih tipova ličnosti, koje donose odluku da stupe u politički ekstremizam. Dolors, ekspresivna, talentovana za likovnu umetnost i sa perspektivom studiranja u Londonu, u trenutku bira brisanje svoje ličnosti zarad višeg cilja, da bi tokom decenija koje slede doživljavala dileme i padove, generalno se držeći odabrane putanje. Mlađa Marijen, za koju se smatra da nema kapacitet i karakternu snagu, ona kojoj bi zacrtana sudbina imala eventualno doneti brak sa nekim od muških heroja revolucije, zapravo je od početka osoba koja samo čeka pravi trenutak da lično krene u crnu rupu. I držaće se svog urođenog razloga postojanja tvrdoglavo i sumanuto, čak i kada svi oko nje zaključe da je bitka izgubljena ili u najmanju ruku okončana na polovičan način, te se valja povući u intimu ili nastaviti sa javnim delanjem u „proširenom polju borbe“. Apsolutno sve je u nijansama, uključujući na prvi pogled dvodimenzionalnog antagonistu, komandanta engleskih vojnih (suštinski, policijsko-bezbednosnih) snaga, kojeg višestrano upotrebljivi i na misteriozni način nadrealni Rori Kinir (u stvari, jednostavno se radi o vrhunskom glumcu; videti, recimo, film Aleka Garlanda Oni) na prvi pogled igra kao robota establišmenta. No, u pitanju je, jasno, čovek, i kao i svi drugi likovi na nekom nivou neće izbeći naplatu za svoje etičke kompromise. Možda je to upravo podvučeno nestankom iz serije na njenoj polovini? Kada više nemaš funkciju, nisi nam potreban – tu se nalazi strelica ka tragediji i bedi njegovog života.
https://www.youtube.com/watch?v=ETo4hnxVFho&t=32s
Šta nas onda može spasiti? Umetnost? Veče pred bombaški napad 1972. godine koji će je povesti na put mučeništva (jedna cela epizoda je posvećena štrajku glađu u zatvoru; ipak, zauvek će po tom pitanju ostati stepenicu ispod svoje bezruke, slepe tetke), Dolors u londonskom pozorištu gleda gostujuću irsku predstavu i biva opčinjena tada mladim Stivenom Riom. Petnaestak godina kasnije će se i upoznati, kada biva obznanjeno da je i on fasciniran njenom ekstremnom stvarnosnošću. Ona dela, dok on podražava, pa iako su im ideali i snage ličnosti jednaki, između njih – ovde, kao i na mnogim drugim mestima, serija zahvata šire – uvek će stajati provalija. U međuvremenu, Džeri Adams negira da je ikada bio član IRA-e, oblači sivo odelo i započinje seriju foto-sesija sa predsednicima država i ostalim vlasnicima moći. Tužno je biti pobednik.
Na kraju, estetika. Ništa ne govori vizuelno je predivna serija, na kontrolisan i prevrtljiv način. Bez namere da opsene malograđansku prostotu, reditelji povremeno vade sve karte iz rukava i transportuju nas u Severnu Irsku sa početka sedamdesetih, maglovito vlažnu i mitski primamljivu. Svaka scena tog tipa je u skladu sa kompleksnošću likova i događaja. Zar je to tlo za koje vredi umreti? Neki unutrašnji glasić nam šapuće da nesumnjivo jeste. Kakav užas.
Izvor: Radar
