Пише: Павле Симјановић
Готово кришом, у јесен 2024. године је приказана Ништа не говори (Say Nothing, FX/Hulu; аутор Јошуа Зетумер), можда најбоља а вероватно најважнија телевизијска серија сезоне. Став је свакако субјективан, будући да сам увек био заинтересован за ирске историјске теме (што, наравно, у Србији уопште није необично), о којима сам написао један од својих – сада покушавам да будем објективан – најпосвећенијих текстова током претходних двадесет година. Било је то првог пролећа корона вируса када смо имали времена напретек, уз једини императив да нас начин на који га трошимо што више удаљава од нервног слома. Неки су се посветили ситном везу, а ја сам, ето, одлучио да се вратим четири године уназад и недељу дана проучавам како је ирска државна телевизија (RTÉ – Raidió Teilifís Éireann) обележила стогодишњицу Ускршњег устанка 1916. Уз, наравно, сам историјски догађај о којем нисам знао превише, те за почетак најтоплије могу да препоручим троепизодну документарну серију 1916: Ирски устанак (1916: The Irish Rebellion).
Лијам Нисон, као наратор је отвара читајући следећи текст: „Ускршњи понедељак, април 1916. Мала група побуњеника коју чине песници, учитељи, глумци и радници окупља се у Даблину у намери да ослободе Ирску од седамстогодишње британске владавине. Против моћи британске империје слабо наоружани устаници немају велике шансе. Ипак, одлучено је да се настави чак и ако ће то донети неуспех или смрт. Испред даблинске главне поште вођа устаника Падриг Пирс стоји пред малобројним пролазницима и чита проглас којим се обзнањује рођење независне Републике Ирске…“. Експозиција је, очигледно, прилично афирмативно-романтична, да би количина касније изнетих података извршила контролу било какве помисли о пропагандној дводимензионалности.
Што се играних форми тиче, серија Устанак (Ребелион) имала је страног, финског редитеља (неко је у ирском јавном сервису решио да озбиљно ризикује), и уз рекламни слоган „Обични људи – Изузетна времена“ изнела пре туробну него тријумфалну визију славних, иницијално губитничких дана. Није превише битно за ову причу, али јесте занимљиво навести да је Нетфликс затим откупио права за приказивање и доснимио још једну сезону, преневши једног од преживелих јунака и мењајући жанр у правцу шпијунских игара. Зачудо, ни то није било лоше. Ваљда је основа толико потентна да се готово не да покварити.
Једна од поука Ускршњег устанка је да револуционари попут Падрика Пирса или председника Ирске социјалистичке странке Џејмса Конолија обично гину и нестају, да би идеје коначно спровели у дело вешти људи саздани од политичког талента. Даблин је, тако, имао Имона де Валеру, да би Белфаст породио Џерија Адамса, једног од главних јунака серије Ништа не говори. Засновану на документаристичкој књизи Патрика Радена Кифа Ништа не говори: Истинита прича о убиству и сећању у Северној Ирској (Say Nothing: A True Story of Murder and Memory in Northern Ireland, 2018), серију отварају управо насловни мотиви. Прво, убиство: у белфастску новоградњу 1972. године ступа група закукуљених људи и жена, уз понеког гологлавог комшију. Тај детаљ је страшан: несрећна мајка десеторо деце по коју је шарена дружина дошла, врло добро зна ко су они, били маскирани или видљиви, као и да одлазак са њима у ноћ значи и излазак из живота. Јер, њен злочин је издаја, а друштвено стање Северне Ирске у том тренутку је такво да је неучествовање у револуционарном покрету – уколико сте, случајношћу рођења, католик – изједначено са колаборацијом. Затим, сећање: 2001. године, Долорс Прајс (Максин Пик, очекивано одлична као главна јунакиња у њеној каснијој, претежно приповедачкој и драмски недостатнијој фази), припадница тада већ одавно архивираног екстремног крила Ирске републиканске армије, америчком академском историчару – под доживотном заштитом анонимности – сведочи о свему што је чинила и видела.
За њу је све почело крајем педесетих, у породици задојеној патриотским заносом, где отац своје две ћерке учи како се праве бомбе у домаћој радиности иако у кући са њима живи и тетка која је бавећи се истим послом остала без руку и очију (ниједног момента не ламентирајући над својом тужном судбином; радило се шта се морало, и платило за грешку у изведби). Ипак, Долорс (Лола Петикру) и њена млађа сестра Маријен (Хејзел Дуп) одрастају као адолесцентски производи шездесетих, уверене да се мировни маршеви Мартина Лутера Кинга могу применити и у борби за грађанска права северноирске католичке мањине. Испоставља се да отровна мешавина верског лудила и британског империјализма не признаје пацифизам као идеологију, те сестре Прајс невољно али спремно признају да је њихов острашћени отац у потпуности у праву.
Аутори серије врше спонтану анализу различитих типова личности, које доносе одлуку да ступе у политички екстремизам. Долорс, експресивна, талентована за ликовну уметност и са перспективом студирања у Лондону, у тренутку бира брисање своје личности зарад вишег циља, да би током деценија које следе доживљавала дилеме и падове, генерално се држећи одабране путање. Млађа Маријен, за коју се сматра да нема капацитет и карактерну снагу, она којој би зацртана судбина имала евентуално донети брак са неким од мушких хероја револуције, заправо је од почетка особа која само чека прави тренутак да лично крене у црну рупу. И држаће се свог урођеног разлога постојања тврдоглаво и сумануто, чак и када сви око ње закључе да је битка изгубљена или у најмању руку окончана на половичан начин, те се ваља повући у интиму или наставити са јавним делањем у „проширеном пољу борбе“. Апсолутно све је у нијансама, укључујући на први поглед дводимензионалног антагонисту, команданта енглеских војних (суштински, полицијско-безбедносних) снага, којег вишестрано употребљиви и на мистериозни начин надреални Рори Кинир (у ствари, једноставно се ради о врхунском глумцу; видети, рецимо, филм Алека Гарланда Они) на први поглед игра као робота естаблишмента. Но, у питању је, јасно, човек, и као и сви други ликови на неком нивоу неће избећи наплату за своје етичке компромисе. Можда је то управо подвучено нестанком из серије на њеној половини? Када више немаш функцију, ниси нам потребан – ту се налази стрелица ка трагедији и беди његовог живота.
https://www.youtube.com/watch?v=ETo4hnxVFho&t=32s
Шта нас онда може спасити? Уметност? Вече пред бомбашки напад 1972. године који ће је повести на пут мучеништва (једна цела епизода је посвећена штрајку глађу у затвору; ипак, заувек ће по том питању остати степеницу испод своје безруке, слепе тетке), Долорс у лондонском позоришту гледа гостујућу ирску представу и бива опчињена тада младим Стивеном Риом. Петнаестак година касније ће се и упознати, када бива обзнањено да је и он фасциниран њеном екстремном стварносношћу. Она дела, док он подражава, па иако су им идеали и снаге личности једнаки, између њих – овде, као и на многим другим местима, серија захвата шире – увек ће стајати провалија. У међувремену, Џери Адамс негира да је икада био члан ИРА-е, облачи сиво одело и започиње серију фото-сесија са председницима држава и осталим власницима моћи. Тужно је бити победник.
На крају, естетика. Ништа не говори визуелно је предивна серија, на контролисан и превртљив начин. Без намере да опсене малограђанску простоту, редитељи повремено ваде све карте из рукава и транспортују нас у Северну Ирску са почетка седамдесетих, магловито влажну и митски примамљиву. Свака сцена тог типа је у складу са комплексношћу ликова и догађаја. Зар је то тло за које вреди умрети? Неки унутрашњи гласић нам шапуће да несумњиво јесте. Какав ужас.
Извор: Радар
