Пише: Павле Симјановић
Има у радној биографији и карактерним особинама главног јунака серије Тамна твар (Dark Matter; Епл ТВ+, аутор Блејк Крауч) много тога сличног професору хемије Волтеру Вајту. Но, за разлику од гимназијског колеге хемичара из серије Breaking Bad, универзитетског професора физике Џејсона Десена (Џоел Еџертон) из колотечине не буди канцер плућа већ двојник из мултиверзума који га отима и онесвешћује, након чега ће се пробудити у свету насталом као последица дијаметрално супротне животне одлуке. Јер, Џејсон је петнаестак година раније био на трагу квантне револуције у перцепцији и манипулацији стварношћу, што је прекинуто избором непретенциозне породичне егзистенције. Није могао знати да је заиста на прагу непојмљиве иновације о којој ће сазнати све што жели – а поготово све што не жели – када алтернативни Џејсон који ју је материјализовао у једном од безбројних димензионих слојева осети празнину живота усамљеног генија.
Тамна твар је, ако се поиграмо пријемчивим симбиотичким поређењима, налик мутанту Нолановог Почетка (Inception, за збуњене) и Породичног човека са Николасом Кејџом, и мање је или више бољи од наведених филмова захваљујући томе што аутори и самозаљубљено научно-филозофско фантазирање и суноврат у патетику успевају да држе под контролом. Хвале је то вредан подухват, будући да се највреднији моменти серије тичу управо љубавних односа или грозоморних и предивних „остваривања“ теоријске физике.
Антрополошка срж серије налази се у пословици која вели да је „трава увек зеленија у комшијином дворишту“, као и свима разумљивој потреби да се питамо шта би било да неког давног дана нисмо пошли другачијим путем. Или, мало конкретније, да када сте имали двадесетак година ваша најбоља другарица није ко зна због чега свратила до вас па вас онда успутно позвала да јој се придружите у наставку изласка у град, када ћете упознати будућу девојку која ће на концу бити и мајка вашег детета? Ужасне су и предивне те мисли што воде ка бесконачним могућностима недогођених живота, подједнако вас погађајући какав год да је квалитет оног који се космичким чудом збио. Џејсон Десен, обревши се у животу свог генетског двојника, и након што је – јер је научник – у болници проверио да ли је можда изгубио разум због некаквог тумора на мозгу, прихвата развој догађаја и по девојачком презимену проналази своју жену Данијелу (Џенифер Конели). Неудата је и успешна ликовно-концептуална уметница, за разлику од његове Данијеле која је сликарство одавно заменила скромном позицијом кустоскиње мале галерије. Сцена са краја друге епизоде, када јој Џејсон приповеда о животу којем је утекла, или који јој је измакао, релативно рано нам открива људску осовину серије:
– Венчали смо се на брзину, због чега су многи људи били бесни. Имали смо супер журку, и недуго после тога смо постали родитељи. Првих пар година су биле… компликоване. Постало је тешко, баш тешко.
– Зашто?
– Знаш како је то. Можда не знаш… Живот пронађе начин да те самеље. Приоритети су нам се изменили. Проводио сам све мање времена у лабораторији, ти си све мање проводила времена у атељеу. На крају, остао сам без финансија, а ти си престала да сликаш.
– Престала да сликам? Јесмо ли ми, оно… досадни?
– Не посматрам то на тај начин. Изградили смо заједнички живот.
– Јесам ли срећна?
– Јеси.
У последњој епизоди, првобитна – Данијела ће Џејсона такође питати да ли је њена двојница срећна. „И она је то хтела да зна за тебе“, одговара јој Џејсон. О размери среће у животу, заправо, тачан одговор може дати само онај који га живи, а Џејсон до краја фабуле схвата да се срећа налази и у прихватању делимичне тајновитости особе са којом делите живот.
Џенифер Конели, колико год да је по обичају одлична – Тамна твар је глумачки рај, са задатком тумачења неколико сасвим различитих ликова који деле заједничку суштину – готово је надјачана по радњи условно секундарном Алис Брага која тумачи Аманду, психолошку сарадницу и девојку алтернативног Џејсона. Схвативши да је њен Џејсон направу за путовање кроз мултиверзум употребио на неетички начин, она започиње своју и часну мултиверзумску авантуру са њој непознатим Џејсоном, чиме стижемо до научнофантастичних врхунаца серије. Заправо, ту се у потпуности и сажимају сви потенцијали поставке, с особама које би у некој другој стварности биле савршени партнери а сада су само сапутници, док једна од њих не пронађе универзум вредан остајања. Или нас тек проживљавање искуства чини пунокрвним партнерима?
Ваља приметити да у друштвеном погледу серија има донекле конфликтну природу. Са једне стране, непобитно слави науку док сугерише да родитељство умањује могућност да се оствари пун професионални потенцијал, а са друге промовише интимно, породично заједништво као „најбољи од светова“. Не долази ли се тако до закључка да је истински цивилизацијски прогрес поље деловања појединца ослобођеног од стега уске биолошке одговорности? Дело потенцијалног социопате? Еџертон „остварену“ верзију Џејсона несумњиво игра у том кључу, као човека који не бира средство да би дошао до циља. Без обзира на то, могло би се подвући да Тамна твар не садржи заокруженог негативца, са заводљивошћу бесконачних могућности као злом које чини да биће префињеног генетског састава поклекне и постане монструм.
Коначно, остаје нам и парадоксални жал што ће једна од најбољих серија године добити и другу сезону. Јер, Тамна твар је идеално драмско дело за епилог који нас оставља у узбудљивом незнању гледе било чега што ће уследити.
Извор: Радар
