Пише: Павле Петровић
Студентски протести, који трају скоро три месеца, траже да институције у Србији раде свој посао, а посебно траже владавину права и драматично смањење корупције. Просветни радници који су им се придружили указују на запуштени образовни систем, тражећи његову реформу. Испуњење ових захтева – успостављење независних институција и квалитетног образовања – поставили би темеље за снажан и одржив економски просперитет Србије. Они би довели до ослобађања домаће приватне привреде и прелазак са садашњег ниског нивоа дохотка, условљеног ниском владавином права, високом корупцијом и сл. на виши који одговара потенцијалима привреде. Друштво би тиме било стављено на путању високог и одрживог раста дохотка и стандарда, вођеног снажном експанзијом домаћег приватног сектора, базираног на новим технологијама, знању и иновацијама, подржаног образованом радном снагом.
С друге стране, статус кво је на средњи рок неодржив – садашњи државни модел раста се исцрпљује, а висока корупција и низак ниво владавине права ће и даље гушити домаћи приватни сектор, и повремено доводити до колапса какав је био онај у ЕПС-у или трагедија у Новом Саду. Стога су евентуални, пролазни економски трошкови ових протеста занемарљиви у односу на економски просперитет који би се испуњењем њихових захтева омогућио.
Стање ствари
Тренутно привредом Србије доминира држава, док је домаћи приватни сектор гурнут у страну. Држава то чини преко више канала. Од укупних инвестиција у земљи, на државу, укључујући јавна предузећа, отпада чак 42 одсто. После државе, најважнију улогу у привреди Србије имају страни инвеститори, који су у великој мери привучени државним подстицајима. Они дају додатних 22 одсто инвестиција у земљи. Домаћа приватна привреда је у таквом систему запостављена и генерише свега 18 одсто инвестиција, при чему њен релативни значај опада у претходној деценији. Колико је то мало, показује да чак домаћинства скоро толико инвестирају у станове и сл. (17 одсто). У оквиру домаћег приватног сектора постоје поједина “острва” која су ојачала у претходним годинама, на пример грађевинарство, али је индикативно да су то послови везани за државу добијени углавном на привилегован начин, без јавних тендера и других процедура.
Овакав модел привредног раста вишеструко је лош. Пре свега, велике државне инвестиције спроводе се најчешће ван институционалне контроле и не иду тамо где треба. Огромна средстава улажу се у пројекте сумњиве економске исплативости попут Експа, националног стадиона или у војну опрему која не генерише привредни развој. С друге стране, изградња метроа одлаже се у недоглед, нема довољно инвестиција у образовну инфраструктуру, нити у животну средину која је у катастрофалном стању – ваздух је опасан по здравље у већини градова, учестали су пожари чак и на оно мало санитарних депонија које су изграђене, Београд нема канализацију на левој обали Дунава и једина је европска престоница која отпадне воде излива у Саву и Дунав без икаквог пречишћавања итд.
Даље, државне инвестиције спроводе се уз недовољну транспарентност, заобилажење тендера и других стандардних законских прописа. То се чини усвајањем посебних закона (лекс специалис) или преко међудржавних уговора. То убрзава инвестиције, али је питање да ли се постиже оправдана цена пројеката, каква је ефикасност, квалитет, па и безбедност радова. Објављивањем документације у вези са реконструкцијом Железничке станице у Новом Саду, домаћа јавност је први пут добила прилику да стекне детаљан увид како овај систем функционише. Због лошег квалитета радова, аљкавог управљања пројектом и вероватног зидања цена, тужилаштво је покренуло истрагу о могућој корупцији. Зато звучи невероватно да само три месеца након трагедије због које се читаво друштво дигло на ноге Влада сада предлаже ново лабављење закона који се односи на Експо. Посебним законом на посебни закон, сад се практично каже да овај пројекат може и без употребне дозволе, без сагласности на студију процене утицаја на животну средину – само да се стигне на време.
Држава лоше води и јавна предузећа. Фискални савет, као и Државна ревизорска институција скретали су пажњу на проблеме у спровођењу јавних набавки у ЕПС-у и потенцијалну корупцију. Тако је пре неколико година утврђено да је број понуђача нагло пао са око 3 на свега 1,7 по тендеру, уз често појављивање неколико предузећа у различитим комбинацијама, што указује на картелисано тржиште. Недавно хапшење бившег в. д. директора ЕПС-а због сумње на корупцију потврђује слутње које је део стручне и шире јавности износио годинама уназад. Рачун за политичке утицаје у управљање овим предузећем испоручен је крајем 2021. кад се десио колапс ЕПС-ових термоелектрана, а платили су га сви грађани – за увоз недостајуће струје плаћено је око пола милијарде евра из буџета.
Здрав део домаће привреде, који своју конкурентност заснива на ефикасности и иновативности, у таквом амбијенту се гуши. Пример је сектор савремених информационих технологија. У већини земаља у региону у овом сектору настају велике домаће компаније, тзв. “једнорози” који вреде више од милијарду евра. Код нас се овај сектор углавном своди на услуге радне снаге за страно тржиште и стране фирме. То је зато што развој високо технолошког предузетништва захтева слободну економију, добру заштиту својинских права, ефикасно правосуђе и ниску корупцију, што у Србији није случај. Стога не изненађује што је ИТ сектор, уз адвокате и просвету, дао најјачу подршку протестима који траже снажне институције.
Шта каже наука
Све претходно сугерише да је привреда Србије тренутно заробљена системом у ком пословни успех мање зависи од конкурентности и иновативности предузетника, а више од веза пословне “елите” са државом. Последица таквог модела је суштинска окренутост привреде ка традиционалним гранама, с ниском додатом вредношћу. Подаци јасно показују знатно веће учешће традиционалних сектора у привреди и запослености Србије него у другим земљама Централне и Источне Европе (ЦИЕ). Претходно стање синтетички одсликава анализа извора раста привреде Србије – доминантни извор су високе државне и са њом повезане стране и домаће инвестиције, које нису донеле нове технологије, знања и иновације. Насупрот томе, земље ЦИЕ свој раст базирају управо на техничком прогресу и резултирајућем расту продуктивности.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Да би се ситуација променила, неопходно је, пре свега, јачање институција, што је и основни захтев студената. Србија ту никад није стајала претерано добро, али се до 2014. макар кретала у добром смеру. Након 2014. мерења релевантних међународних организација указују на погоршање квалитета институција, а трендови су нарочито поражавајући у области владавине права и контроле корупције. Битан фактор за економски просперитет земље и развој напредних грана привреде је и степен демократије. Србија ни на том пољу не стоји добро.
Према оцени Фридом Хауса, Србија је 2019. године прешла из групе делимично консолидованих демократија у тзв. хибридни режим. То заправо значи да смо од земље у којој постоје демократске институције и процеси (иако још увек не чврсто успостављени), дошли до система у којем постоје само спољашњи обриси демократије, док је стварност често обележена ограничавањем права и слобода, изборним манипулацијама и великом концентрацијом неконтролисане политичке моћи.
У последњем извештају Фидом Хауса за 2024. Србија је била у незавидној групи од 15 земаља које су имале највећи пад слобода у претходној деценији.
Претходни опис привреде Србије, заробљене на ниском нивоу дохотка, без техничког прогреса, иновирања и значајнијег раста продуктивности, није јединствен случај. Заправо Аџемоглу, са својим коауторима Робинсоном и Сајмоном, недавним добитницима Нобелове награде за економију, у низу радова показује да је овај случај већ виђен много пута током историје. За нас је важан њихов налаз базиран на одговарајућим економским моделима да политичка и са њом повезана привредна елита која контролише институције, има снажан интерес да спречи њихово унапређивање као и технички напредак привреде, јер би то угрозило њихову позицију а тиме величину средстава која присвајају. Стога они имају снажан интерес да задрже статус кво и спрече промене које иначе доводе до већег дохотка и економског благостања становништва.
Изнете налазе Аџемоглу и коаутори потврђују и емпиријском (економетријском) анализом показујући да земље са добрим институцијама имају висок доходак по становнику, а оне са слабим низак, и да се притом не ради о обичној корелацији већ да квалитет институција стварно утиче на економски просперитет друштва. За ту сврху аутори формулишу одговарајући емпиријски модел који им омогућује да комплементарном економетријском методом изолују ефекат институција на величину дохотка по становнику, што представља њихов основни емпиријски допринос. Потом, користећи исти поступак, потврђују и свој други теоријски резултат да добре институције омогућавају иновације, ширење знања и напредних технолошких поступака, а да лоше институције гуше претходно. Изолујући ефекат квалитета институција, аутори показују да оне позитивне утичу на технолошки ниво привреде. И најзад, Аџемоглу са групом коаутора успева економетријски да изолује и ефекат степена демократије на економски просперитет показујући да она има позитивни утицај на величину дохотка по становнику дате земље. Овај резултат се уклапа у претходну изнету теоријску анализу када се у квалитет институција укључује и степен демократије.
Претходни емпиријски налази о пресудној улози квалитета институција за економски просперитет потврђују се и у случају Србије, где смо коаутори и ја утврдили да ниска владавина права и висока корупција представљају основну кочницу раста привреде, а тиме и економског просперитета друштва. Резултате смо изнели на Копаоник бизнис форуму још 2019, а од тада се квалитет институција додатно погоршао.
Подршка студентским и грађанским захтевима
Текући студентски и грађански протести су дали ретку шансу да се први пут у последње три деценије друштво усредсреди на изградњу здравих фундамената: снажних институција и квалитетног образовања, који ће омогућити стабилан економски и друштвени просперитет. Стога ове студентске и грађанске захтеве треба апсолутно подржати.
Но, како то показује претходна анализа, могући губитници промена ће бити садашња политичка и са њом повезана привредна елита, која ће се стога жестоко борити да задржи статус кво. Претерано истицање економских трошкова протеста, који су, и ако се појаве, занемарљиви у односу на описане економске користи алтернативе, заправо представљају вид борбе за статус кво.
Извор: Време
