Пише: Паула М. Ј. Моја
„Да ли читање књижевности чини људе моралнијима?“ Ово је питање које је филозофкиња Дебра Сац поставила учесницима панела – Дејвиду Киду, Џошуи Лендију и мени – на догађају поводом 25. годишњице Центра за друштвену етику на Станфорду раније овог месеца. (Текст је изворно објављен 2015. године, прим. прев). Одговор на ово питање био је одлучно „не“. Не, зато што је, као што је Дебра Сац признала у свом уводном излагању, „Маркиз де Сад читао и писао много романа“. Не, зато што су, као што је Џошуа Ленди, професор француског језика на Станфорду, подсетио публику, тирани и нацисти уживали у делима Софокла, Вилијама Шекспира, Фјодора Достојевског и Хермана Хесеа. И не, зато што сам ја истакла да постоји дуга традиција која сеже уназад до првог модерног романа Дон Кихота Мигела де Сервантеса, која на читање књижевности гледа као на нешто што квари људе. У самом роману постоји уверење да је непоновљиви Дон „постао толико опседнут читањем да је ноћи проводио читајући од сумрака до свитања, а дању читајући од изласка до заласка сунца, и тако се због премало сна и превише читања његов мозак исушио, што је довело до тога да је изгубио разум.“ Наравно, није ништа вероватније ни да ће вас читање отерати у лудило, од тога да постоје гаранције да ће вас учинити моралнијима. Као што је Ленди приметио: „Резултати се могу разликовати.“
У сваком случају, „морал“ је клизав појам. Било која група разноликих људи ће се суочити с потешкоћама у покушају да дефинише суштински садржај овог појма; постоји дубоко неслагање међу људима из различитих група чак и унутар Сједињених Америчких Држава о томе шта јесте или није морално. Оно што једна група сматра најосновнијим (ја сам аутономно људско биће са правом на самоопредељење по питању тога шта се дешава с мојим телом), друга може видети као дубоко неморално (да је абортус налик убиству). Чак и ако би резултат читања књижевног дела увек могао бити исти за све, било би жестоких неслагања у вези са тиме који резултат би се могао сматрати „моралним“. У првом реду, књижевност помаже да обликујемо оно што сматрамо моралним.
Дакле, ако је одговор на питање да ли нас читање књижевности чини моралнијима очигледно „не“, зашто га уопште постављати? И зашто је толико људи дошло на на тај догађај да разматра ово питање? Може бити да се то односи на бригу – свеприсутну, након што су неке катедре за књижевност током прошле деценије затворене – да ако књижевност не буде приказана као „корисна“, онда ће бити сматрана беспотребном. Критичари књижевности су тврдили да допринос књижевности није интелектуалан или економски; њени ефекти нису лако мерљиви, а што је најгоре од свега, она не доприноси практичној едукацији студената који брину како ће наћи посао. Разумљиво је да смо ми, који предајемо књижевност на универзитету, узрујани таквим ставовима и реаговали смо на различите начине. Неки, попут Рите Фелски, Марџори Гарбер и Џошуе Лендија суочили су се директно са овим питањем објављивањем књига о корисности књижевности.
Други су се окренули експерименталним методама како би емпиријски приказали стварне ефекте које читање књижевности има. Ово је оно што је Кид, кандидат за доктора социјалне психологије на Новој школи, унео у дискусију. У сарадњи са својим ментором Емануелом Кастаном, Кид је спровео низ социјално-психолошких експеримената осмишљених да покажу како читање књижевности читатељима пружа когнитивни изазов који има неке занимљиве и потенцијално корисне ефекте; извештај о њиховим истраживањима објављен је прошлог октобра у часопису “Сајенс”. Кид је приметио да читање фикције – за разлику од читања нефикције, популарних жанровских романа или нечитања било чега – захтева од читалаца да интегришу неколико токова информација одједном, док истовремено наглашава људску субјективност и постојање више перспектива. Књижевност нарушава друштвене сценарије које узимамо здраво за готово тако што нас урања у непознате ситуације и захтева да обратимо пажњу на људе које иначе можда никада не бисмо срели или интеракције кроз које бисмо иначе прошли без искрене ангажованости. Оно што су открили је да читање фикције барем привремено побољшава способност испитаника да добро раде социјално-психолошке тестове како когнитивних тако и афективних теорија ума. Импликација је да читање књижевности може побољшати способност особе да препозна осећања и намере других – што је вештина кључна за успешно сналажење у сложеним социјалним односима у нашем мултикултуралном свету. Или, како је Кид сугерисао, читање може једноставно да поремети уобичајени егоцентризам читалаца.
Без обзира на своју корисност или моралност, књижевност, тврдим, је бриљантно прилагођена за истраживање тога шта значи бити етичан човек у одређеној друштвено-историјској ситуацији. Књижевна дела представљају креативни и формални језички ангажман – у облику усменог или писаног артефакта – са историјски и географски ситуираним друштвено-политичким тензијама које се налазе на нивоу индивидуалног искуства. То је формална репрезентација која посредује у ауторовом (а потом и читаочевом) схватању његовог “смисленог света”. Пошто књижевна дела активирају наше емоције и упућују изазов нашим перцепцијама, она и одражавају и помажу да обликујемо оно што сматрамо моралним на првом месту. Важно је да то може бити случај и код аутора и код читаоца.
Узмимо књигу Тони Морисон Сула. У интервјуу из 1985. године, који је радила Беси Џоунс (Бесси Јонес), Морисон је формулисала питање које је било мотив за роман Сула: „Ако кажеш да си пријатељ некоме као у Сули, шта то значи? Које су границе које не прелазиш?“ На другом месту у истом интервјуу, Морисон објашњава да она писање види као начин тестирања моралног склопа својих ликова како би видела како реагују на тешке ситуације: „Па, мислим да је мој циљ да стварно и истински видим од чега су ови људи направљени, и да их стављам у ситуације великог стреса и бола, знате, да их ‘позивам на одговорност.’ И, када их видим у животно опасним околностима или када видим како се суочавају са изазовима, онда знам ко су.“ Штавише, будући да Морисон сматра писање процесом моралне и епистемолошке истраге, она не пише о обичним, свакодневним људима или догађајима. Уместо тога, она истражује тешке случајеве – ситуације у којима се „дешава нешто заиста страшно“. Она то овако објашњава: „То је начин на који сазнајем шта је херојско. То је начин на који сазнајем зашто такви људи преживљавају, ко је пао, ко није, каква је била цивилизација, јер, ма колико се то прећуткивало, много тога што радимо, наше само постојање на овом месту, било је гротескно.“ Процес писања романа може бити начин истраживања у којем „одговор“ изненађује чак и аутора.
Чему књиге у некњижно доба?
У својој анализи „граница које не прелазиш“ у Сули, Морисон приказује читав низ односа, од којих су неки мање или више успешни, а други су искривљени, чак гротескни. Најважнији однос у роману је пријатељство између Нел и Суле. Током романа, пријатељство између њих две на крају пропада не зато што Сула не мари за Нел, већ зато што је помешала своја интересовања са Нелиним. Наиме, Сулина приврженост Нел је толико јака да их види као „два грла и једно око“ (147). Када, као одрасла особа, Сула има секс са Нелиним мужем Џудом, то чини без стида или злобе. Тек након што Сула има секс са Џудом – тек након што Нел одбије да опрости Сули увреду њеног брака и осећања – Сула препознаје да је прешла границу која постоји између њих. Тако, питање које поставља Морисон – „Које су границе које не прелазиш?“ – односи се не само на етичке императивне као што је „Пријатељица никада не спава са мужем своје пријатељице“, већ и на границе које нас чине ониме што јесмо, и чине нас нама и другима. Као етичар своје врсте, Морисон истражује динамику која се појављује када его не препознаје друго као друго – као јединствено биће са легитимним потребама и жељама које су одвојене од његових сопствених.
„Границе“ између себе и другог које не треба „прећи“ су – као и други етички и морални императиви – историјски и културно специфичне; оне нису универзалне. Као што социјални психолози Хејзел Роуз Маркус и Шинобу Китајама показују, постоји неколико различитих културних модела сопства, неки који су више независни, и други који су више међусобно повезани. Сходно томе, делање која може представљати тешки прекршај аутономије друге особе у једном социо-културном контексту (нпр. да твоји родитељи бирају твог мужа или жену), може бити виђена као савршено прикладна или чак пожељна у другом. Али уместо да умањи постигнуће Морисон, чињеница о социо-културној варијабилности доприноси вредности њеног пројекта. Како ћемо иначе знати где су те границе у одређеној ситуацији – осим ако не истражујемо и не испитујемо? Како боље спровести то истраживање него кроз књижевност? Теоријски, могли бисмо окупити стварне људе и спровести експерименте; могли бисмо их ставити у „ситуације у којима се дешава нешто заиста страшно“ како бисмо сазнали „шта је херојски“. Али то, наравно, није етички или морално дозвољено у нашем друштву. За сада, књижевност остаје најзначајније место кроз које аутори и читаоци могу испитати мноштво сложених разлога због којих људи – као појединци који су неизбежно негде смештени – мисле и понашају се на начин на који то чине.
Извор: Глиф
