Пише: Патрик О’ Рајли
Недавно декласификовани документи откривају Британску тајну пропаганду у подршци НАТО-вом бомбардовању Југославије од марта 1999. године. Ваздушни удари НАТО снага трајали су до јуна 1999. када је постигнут споразум који је довео до повлачења Југословенске војске из покрајине Косово.
Документи Министарства одбране Велике Британије (МОД) показују да је циљ британских медијских операција био да убједе британску и српску јавност да је НАТО-ва незаконита 78-дневна ваздушна кампања бомбардовања Југославије – позната као Операција Заједничке снаге – била „праведна ствар“ и да су војне снаге алијансе биле непобједиве.
Фил Милер: Како је Тони Блер бомбардовао Црну Гору | Журнал (zurnal.me)
У том циљу, особље Даунинг стрита и државни службеници развили су координирану мрежу медијских стратега и тајних јединица за тајно ширење НАТО пропаганде преко медија у Британији и на Балкану. Британска војска такође је тежила да „утиче на понашање“ југословенских снага путем психолошких операција (псиопс).
НАТО је тврдио да је његова интервенција у Југославији имала за циљ заустављање масовног убијања о којем су извјештавали западни званичници, са процјенама да је убијено 100.000 косовских Албанаца у региону отприлике величине Јоркшира. Злочини које су починиле Југословенска војска и Ослободилачка војска Косова (ОВК) документовани су у досијеима, иако званични истражитељи нису успјели да нађу доказе о масакрима који би били и близу оних размјера из тврдњи западних званичника.
Додатно, ваздушна надмоћ НАТО-а била је озбиљно доведена у питање густим облачним покривачем и способношћу југословенских снага да избјегну ваздушне ударе. Бомбе НАТО-а биле су неефикасне у брзом заустављању насиља и заправо су повећале како број мртвих, тако и расељавање. НАТО и британска пропаганда су стога биле од изузетног значаја у покушајима да се легитимизује војна авантура под изговором хуманитарне интервенције.
Елизабет Вос: Присиљавање на шутњу о геноциду | Журнал (zurnal.me)
Писмо датирано 15. априла 1999. године, које је шефу кабинета Тонија Блера, Џонатану Пауелу, послао портпарол Даунинг стрита Алистер Кембел, јасно је ставило до знања да британски планери сматрају „контролу и координацију“ НАТО-ве медијске кампање као виталне. Кембел је изјавио да је то „зато што се пропагандни рат не добија само чињеницама, већ порукама, и начином на који се порука примењује“. У вези са Заједничким снагама, додао је да „је порука једноставна. Ово је праведна ствар. Ми ћемо побједити“.
Кембел је такође прокламовао:
„Кључ за доставу поруке је креирање тих догађаја и прича. То захтјева искоришћавање максимума онога што војска ради. Свака велика кампања захтјева фабрику чланака за штампу. Ниједан дан не треба да прође без нашег ауторства или значајног утицаја на коментаре/уређивачке текстове у свакој великој земљи.“
У складу са Кембеловим начином рада, из документа са почетка тог месеца види се да је већ била планирана „блиц офанзива аргумената и чланака“ за националне медије од стране замјеника портпарола за штампу, Годрика Смита.
Један приједлог за „Сандеј Телеграф“ гласио је: „Канцелар Шредер о томе зашто је Њемачка осјећала да мора да делује“ и наведено је да су „колеге у Њемачкој“ биле „у вези са“ Министарством иностраних послова. Други је био за „анонимног пилота у акцији над Косовом за суботњи Сан“, који је требао да обради „МОД“.
Документи показују да је стратегија за регионалне медије у Великој Британији требала да буде координирана од стране директора за информациону стратегију и вијести МОД-а, Ооне Муирхед. Муирхед је касније описала своју улогу као „закулисну“ са задатком осигуравања да „систем функционише“ и да „медијске операције МОД-а ефикасно раде“.
Напори су уложени да се идентификују „кључни регионални уредници који треба да буду на мети“ за брифинг, „услуге“ за локалне радијске прилоге, и „‘говорници‘ са локалним кредибилитетом“ за ТВ.
Тајна Јединица за стратешке комуникације владе требало је да обезбједи „кључне контакте“ и подршку у „постизању најбоље покривености“.
У писму почетком априла, британски начелник генералштаба, сир Чарлс Гутри, замолио је врховног команданта НАТО-а, Веслија Кларка, да британским политичарима буде дозвољено „да се ангажују на фронту јавних односа са довољно муниције“.
До краја тог мјесеца, британски напори у овој области су ескалирали, указују документи.
Писмо предсједника Заједничког обавјештајног комитета, Мајкла Пакенама, обезбједило је Блеровом савјетнику за спољне послове, Џону Соерсу, да је Министарство иностраних послова „уложило значајан напор“ у повећање емитовања вијести у Србији.
Поред повећаног емитовања услуга Би-Би-Сијевог Свјетског сервиса, документи наводе повећану продукцију Британске сателитске вијести (БСН), са дневним вијестима БСН-а „под уредничком контролом МИП-а [Министарство иностраних послова]“ које су „реемитоване на црногорској телевизији“.
Основане 1992. и описане као „бесплатна телевизијска вијест и услуга“, операције БСН су у потпуности финансиране од стране Министарства иностраних послова.
Услуга је била дизајнирана да презентује „британску перспективу“ свјетских догађаја, а њен садржај је, како се извјештава, користило 400 вијести и канала широм свијета до 2003. године.
Даље је Пакенам открио активности „Групе за координацију у кабинету“, коју је председавао сер Ричард Гозни, начелник штаба за процјене.
Група је била „задужена за добијање неутралних информација о Србиј“ о догађајима на Косову и „злоупотреби моћи“ од стране српског предсједника Слободана Милошевића „и његових сарадника“. То је требало да се уради „на начин који не показује британске отиске“, навео је Пакенам.
„Она [Група] је затражила од наших амбасада у сујседним земљама да достављају материјал локалним медијима за неатрибуирану објаву. Такав материјал би читали неки Срби“, рекао је он.
Писмо Соерсу од главног приватног секретара министра иностраних послова Робина Кука, Џона Гранта, признаје да је представник Министарства иностраних послова у групи био Дејвид Ландсман, раније замјеник шефа мисије у Београду.
У Пакенамовом писму такође се наводи да: „Група координира састављање дуге листе српских корисника интернета. Неке агенције развијају начине за ефикасно искоришћавање исте без икаквог британског утицаја“.
Није јасно како су ови подаци добијени и шта се подразумева под „искоришћавањем“, нити под којом врстом оперативног мандата су се такве активности налазиле.
У извјештају објављеном годину дана после Операције Заједничке снаге закључено је да „нема доказа“ да је Уједињено Краљевство „значајно користило нападе на рачунарске мреже против српске војске или цивилне инфраструктуре“ током операције.
Без знања како је ова листа корисника интернета добијена, или шта извештај сматра за „значајно“, тешко је утврдити да ли су напади на рачунарске мреже коришћени у британској стратегији.
Небојша Поповић: Међусобне оптужбе за геноцид као инструмент геополитичке игре | Журнал (zurnal.me)
’15 Информациона подршка групе’
Још један документ са средине априла, којег је аутор директор за заједничко ратовање МОД-а, бригадир Мајкл Лори, детаљно описује распоређивање 15 Информациона подршка групе (15 ISG) у Македонију.
Опремљена „штампаријом“, 15 ISG је требало да буде интегрисана у америчку „Пси Опс кампању у подршци Оп Заједничке снаге“. Њен официр за комисионирање био је смјештен у Напуљу, Италија, под Заједничком задатком пси опс снаге (CJPOTF), гдје би операције биле планиране.
МОД доктрина за психолошке операције описује циљеве ових активности као „директно утицање на одобрене циљне аудиторијуме“.
Предвиђен допринос 15 ISG био је да производи пропагандне летке који би били бачени над позицијама Југословенске војске и цивилном становништву Србије, и да „генерише одговарајуће Пси Опс теме и поруке за укључивање у друга емитовања“.
Лори је објаснио да је 15 ISG „формирана 13. марта 99. из 15 Пси Опс групе (15 POG)“. Иако је 15 POG тек претходне године постала стална јединица, први пут је основана 1991. године након пријављених успјеха британских псиопс напора током рата у Заливу против Ирака.
15 POG је описала један успјех свог г дјеловања у Ираку као „стратегијску обману“, која је „навела Ирак да лажно вјерује да ће доћи до морнаричког напада источно од Кувајта“.
Лори је ипак сматрао да по британској одбрамбеној доктрини употреба псиопса значи „да користи потпуно истините поруке за утицање на понашање непријатељских, неутралних и пријатељских снага“.
Један примјер летка који је бачен над позицијама Југословенске војске у априлу 1999. године приказивао је слику хеликоптера Апач у нападу, иако тај авион није коришћен на Косову.
На другом је тврђено да је „више од 13.000 југословенских војника већ напустило оружане снаге“. На ову тврдњу, Лори је изразио жаљење што „CJPOTF у Напуљу неће открити извор својих информација, јер је њихова тачност веома сумњива“.
Многи леци на српскохрватском које је бацио НАТО били су пуни граматичких грешака и наводно су више сматрани извором забаве него убјеђивања.
Слични анегдотални докази сугеришу да се лингвистички квалитет летака побољшао како је операција одмицала. Међутим, они који су носили пријетеће слике и слогане наставили су да се бацају над југословенским позицијама и цивилним подручјима чак и након распоређивања 15 ISG.
Укупно, закључено је да су операције биле потпуно неефикасне у приморавању југословенских снага да напусте своје позиције и престану са борбом или у мобилизацији српског јавног мнијења у корист НАТО-а.
Даље је наглашено у документима коришћење „Мобилног новинарског тима (MNT) у Македонији“, чије су „приче локалних момака“ у штампи и филму о британским војницима требале да буду „ефикасно дистрибуиране регионалним дописницима“.
Вук Бачановић: Урсула фон дер Геноцид | Журнал (zurnal.me)
Радећи под Командом копнене војске, MNT је била медијска продукциона јединица Британске војске, а њене продукције из Македоније чувају се у архивама Империјалног ратног музеја.
Још један запис са састанка наводи да је „филмска екипа МОД-а била на броду HMS Splendid“, британској подморници морнарице која је испалила 20 од 238 томахавк ракета на циљеве у Србији током кампање.
Пошто је операција Заједничке снаге укључивала искључиво ваздушно бомбардовање, репортери нису могли да се придруже војним јединицама на терену на Косову.
Годину дана након кампање, у парламентарном извјештају је примијећено ово ограничење, заједно са захтјевима вијести које трају 24 сата и опадањем броја репортера-агитатора у британској штампи.
Декласификовани документ британске обавјештајне службе.
Ово медијско окружење, међутим, препознато је као „прилика“, пошто „већина новинара није могла да оспорава линију МОД-а и ослањала се углавном на званична обавјештења за своје извјештаје умјесто на мрежу контаката или анализу информација“.
У извјештају се признаје перцепција да су НАТО-ви медијски извјештају „преувеличали ефикасност ваздушних удара“ као и да су „оцјене о штети нанијетој“ југословенским снагама „биле значајно прецјењене“.
Такођер је призната тврдња да је „Савез драстично преувеличао број убијених косовских Албанаца“. Признато је да „је могло бити учињено више како би се дале тачне информације о стварном броју убистава на Косову“, како би се „пружиле неке корекције претјеранијим тврдњама“.
Ипак, напоменуто је да је стратегија МОД-а била „успјешна“ у „мобилизовању међународног и британског јавног мнијења“. Захваљујући „водећој“ улози Кембела, наведено је да су британски напори били кључни у „спашавању“ НАТО-ве медијске операције.
Лори даље бележи континуирану „интеграцију психооперација“ у планирању ширих информационих операција, које укључују утицај на публику изван чисто војних димензија психооперација.
Извјештај из 2001. године напомиње да је стратегија информационих операција Уједињеног Краљевства била „незрела у време косовске кампање“. Наведено је да је разматрајући „научене лекције“, МОД је увео „нове структуре“ како би убрзао „интеграцију информационих операција и циљања“.
У другом извјештају из 2004. године, бивши шеф информационих операција МОД-а, маршал ваздухопловства Хит, изјавио је да су психооперације „веома битан део информационих операција“, али је нагласио да су „специфично војне“ и „специфично тактичке“.
Око 2004. године, 15 ISG је поново усвојила свој претходни назив 15 POG прије него што је коначно била укључена у војну јединицу армијских психооперација – 77 бригаду 2015. године.
Патрик Лоренс: Либерални тоталитаризам | Журнал (zurnal.me)
Истрага организације Big Brother Watch прошле године открива да је 77 бригада шпијунирала дисидентске академике, новинаре и активисте, посебно током локдауна.
Један узбуњивач из бригаде пише: „Ушао сам у овај посао вјерујући да ћу истраживати стране операције информационог ратовања против наше земље. Умјесто тога, открио сам да је застава дезинформација била изговор који је британска влада користила да прати и денунцира наше забринуте грађане влади“.
Операција Заједничке снаге имала је тешке посљедице за народ Југославије. Али су пропагандне кампање вођене да би се она оправдала поставиле нове преседане за грађански надзор у Британији.
Патрик О’Рајли је независни новинар и истраживач. Фокусира своја истраживања на западну спољну политику и управљање здравственом заштитом у Великој Британији, раније је писао за antiwar.com и The Bristol Cable.
Извор: Consortium News
