Пише: Патрик Лоренс
Када је деветнаестог априла, суд у доњем Менхетну завршио са избором жирија за саслушавање фарсичног случаја „ћутање за новац“ против Доналда Трампа, тридесетседмогодишњи Флориђанин по имену Макс Азарело се запалио преко пута зграде суда. По каснијим извештајима, Азарело је био мирољубив човек, добар комшија веома заинтересован за питања социјалне правде. Такође, није заостајао на академској страни: Азарело је имао диплому из антропологије са Универзитета у Сјеверној Каролини и мастер из урбаног планирања са Ратгерса. Судећи по извјештајима водећих медија, чини се да се у Азарелу нешто сломило након што му је прије двије године умрла мајка. Међутим није никако умјесно, осим његовим најближим, дубље се упуштати у психијатријски профил овог човека.
Макс Азарело је, међутим, имао шта да каже док је стајао у парку преко пута суда на Централ стриту. Тренутак прије него што се запалио, држао је плакат на којем је великим словима писало: „ТРАМП ЈЕ СА БАЈДЕНОМ И УПРАВО НАМ ПРИПРЕМАЈУ ФАШИСТИЧКИ УДАР.“
Требали бисмо обратити пажњу на ово. Очигледно способан човјек, по свим извјештајима саосећајан, умро је у страху од предстојећег фашистичког преузимања Америке. То ме врло љути.. Да одмах пређем на ствар: Људски живот је пропао због смијшне, параноичне идеје која се већ извјесно време шири међу нама, било из глупости или најциничнијих политичких мотива. Био сам веома тужан када сам сазнао за самоспаљивање Арона Бушнела испред амбасаде Израела у Вашингтону, 25. фебруара. Било ми је тужно и читати о посљедњем чину Макса Азарела, али на другачији начин. Бушнел је умро због „онога што људи у Палестини трпе од руку својих колонизатора“, како је рекао у својим последњим тренуцима. Као припадник Ваздухопловства, Бушнел је изјавио да „више не може бити саучесник у геноциду.“ Његове последње ријечи су биле „Слобода Палестини!“ Радије бисмо да је Бушнел и даље са нама, али његова смрт била је часна.
Азарело је умро у стању заблуде и замућености ума и до тог закључка долазим на основу поруке на његовом плакату. Његова смрт није одала почаст никоме. Усуђујем се рећи да многи међу нама недостојно носе одговорност за њу. Читаоци мојих колумни могли су примијетити да инсистирам на правилном именовању ствари. Правилно именовање ствари је суштинско за наше разумијевање. Омогућава нам да дјелујемо, ако смо томе склони, јер нам у нашим умовима постаје јасно шта треба учинити.
Неправилно именовање ствари изазива свакојаке проблеме. Оставља нас збуњеним и помућеним, као у случају Макса Азарела. Може нас парализовати. Или ако одлучимо да дјелујемо, вјероватно ћемо дјеловати погрешно. Као у случају Макса Азарела. Усред панике на нашем тонућем броду међу нама је толико погрешних именовања ствари да понекад постанемо уморни од језика уопште. Русија је агресор, Кина је империјалистичка сила, Израел је демократија, и тако даље кроз орвелијански рјечник: Рат је мир, итд. Код куће ништа боље. Протести 6. јануара 2021. године у Капитолу били су покушај државног удара. Или побуне. Имамо Доналда Трампа као тиранина. Имамо Доналда Трампа као диктатора — „Краљ Трамп“, како читам у „Нјујорк тајмсу“. И читамо да Америка, по мишљењу покојног Макса Азарела и бројних других који резонују слично њему, живи предвечерје фашистичког преузимања власти.
Велики дио тог, назовимо га загађењем јавног дискурса, долази од либералних ауторитариста. Рејчел Мадоу, да наведемоо један од жалоснијих случајева, жели да нас увјери да ће диктатор Трамп укинути изборе и судове и Конгрес учинити безначајним. Коментаторка МСНБЦ-а је то заиста рекла у етеру. Владавина једног човјека је тема, ако слушате Рејчел Мадоу. Очигледна намјера је да се Доналд Трамп прикаже у најстрашнијем могућем свјетлу, јер постаје јасно да би Трамп могао одлучно побиједити предсједника Бајдена на изборима 5. новембра.
Ове поступке можемо сигурно описати и као грубу политичку игру у изборној години. Није то ништа ново. Али то није поента. Постоји директна веза између овог неумољивог, политички мотивисаног ширења страха и мишљења да нам предстоји фашизам у неком америчком облику — директна веза, то јест, од наше Рејчел Мадоу до самоспаљивања Макса Азарела. То је поента. Нисам у стању да у потпуности разумијем шта људи мисле када говоре о фашизму у садашњим околностима. Колико могу закључити, многи који користе тај израз, а можда и већина, такође не знају шта мисле под тим. Фашизам је као политички феномен настао након Првог свјетског рата, и дуго времена је постојало више његових верзија него што се може избројати. Било је Хитлеровог, наравно, и варијанта у Аустрији. Хрвати су имали Усташе, Португалци под Салазаром имали су свој Естадо Ново, а Шпанија је имала своје Фалангисте. Било је фашистичких покрета у Француској, Скандинавији, Латинској Америци. Они су дијелили заједничку идеологију, али је од једног до другог било разлика колико и сличности.. Зато „фашизам“ добија мало „ф“ ако мислимо на раширену међуратну појаву.
Фашистички покрети су без изузетка били жестоко антимарксистички. Сматрали су парламентарну демократију губљењем времена. У свима њима јр постојао реакционарни аспект. Размишљали су у терминима тоталитарних мобилизација становништва. Либерализам двадесетог вијека није долазио у обзир.
Али разлике су често биле изражене. Неки фашистички покрети били су свјетовни, неки су стављали религију у средиште идеологије. Антонио де Оливеира Салазар, португалски диктатор од тридесетих до већине шездесетих, није подносио безбожност нацизма (иако је позајмио доста од Рајха). Неки фашисти су мислили да је Просвјетитељство била грешка, док су други били веома рационални док су служили својим заједницама. Неки су били популисти, други капиталисти. Нацисти су тврдили да су социјалисти, али су зависили од великих немачких индустријалаца. Прва фашистичка влада била је Бенита Мусолинијева, која је дошла на власт 1922. године. Добија велико „Ф“ јер је Ил Дуче своју партију назвао Национални фашисти. Када прочитате „Доктрину фашизма“, Мусолинијев трактат из 1932, јасно је да је његово размишљање било у духу моде „новог човјека“ која је у то вријеме била врло популарна. „Као све здраве политичке концепције, фашизам је акција и мисао“, пише Мусолини и додаје:
„Фашизам жели да човјек буде активан и да се укључи у акцију са свим својим енергијама; жели да буде мушки свјестан тешкоћа које га опсједају и спреман да се с њима суочи. Замишља живот као борбу у којој човјеку приличи да за себе освоји заиста достојно мјесто, прво тако што ће се (физички, морално, интелектуално) оспособити да постане алат потребан за освајање. Као за појединца, тако за нацију, и за човјечанство.“ Мусолинијев фашизам је, како сам октрио, врло комплексна ствар. „Фашизам би требао бити назван корпоративизам јер је спајање државне и корпоративне моћи“, једном је рекао. Да ли је мислио на корпоратизацију економије како данас користимо овај израз?
По теорији не, по пракси да, рекао бих. Корпоративизам се односи на систем у којем су људи заступљени у политици према својим интересима или функцијама — фармери, индустријски радници, власници предузећа и тако даље. Има нешто заједничко са средњовјековним системом цехова — на који се Мусолини позвао у својој Доктрини. Али до средине тридесетих година, намјера Ил Дучеа на економској страни била је да избрише разлику између политичке и корпоративне моћи управо путем спајања о којем је говорио. Државни сектор је, до тада, био веома велик. Да ли у овом оловком нацртаном скицом стољетне идеологије има нечега што би требало да нас плаши? Са овом историјом на уму, кратком и неакадемском каква јесте, шта мислимо о плакату који је Макс Азарело држао на доњем Менхетну непосредно прије него што је починио самоубиство? Претпостављам да би могло учинити америчку вишестрану кризу — политичку, економску, друштвену — разумљивијом ако је именујемо тако да сугерише да има застрашујућег претходника. Али то је дубоко контрапродуктивно. Све док неки од нас настављају сами себе увјеравати да се суочавамо са пријетњом фашизма или Фашизма, било којег, то значи да једноставно замагљујемо оно с чим се заиста суочавамо.
Погрешно га именујемо, да се вратим на моју ранију тврдњу. Не видим фашизам у било којем облику било гдје на америчком хоризонту. Називати га тако чини нас неспособним да дјелујемо ефикасно.
Чини ми се да оно с чим се суочавамо нема преседана у нашој историји. То је потпуно декадентни облик демократије — елитна, Хамилтонова демократија наспрам популарне, Џеферсонове демократије. Ту нема ништа егзотично. Де Токвил нас је прије скоро два вијека упозорио на „њежни деспотизам“, подразумијевајући либерални ауторитаризам који нам сада претходи. Ја ову појаву називам „ауторитаризмом начињеним од пите од јабука“ јер је то посебно, чак јединствено америчка појава — што је била проницљива поента француског путника. Мартин Вулф, колумниста „Фајненшал Тајмса“, објавио прије неколико недеља текст под насловом „Фашизам се промијенио, али није мртав“. Вулф је цитирао Умберта Ека, италијанског писца, који је, заузврат, објавио дугачак есеј под називом „Вјечни фашизам“ у „Њујорк Ривју оф Букс“ прије много година. Социјална фрустрација, слијепа оданост лидерима, сумњичавост према различитостима, непријатељство према бахатом богатству, популистичко вјеровање у суверенитет народа: Ово су забрињавајући знаци наводног повратка фашизму двадесетих и тридесетих година прошлог вијека, пкако нас увјеравају ова двојица. (И претпостављам да је Еко мислио на Мусолинијев фашизам, велико „Ф“, пошто је служио у некој врсти фашистичке омладинске бригаде.)
О чему Вулф пише, ослањајући се на Ека? Ово су субјективне карактеристике које описују ко зна колико друштава у било ком тренутку. Да одговорим на своје питање, Вулф користи Еков прецизан преглед личних сјећања на Мусолинија да би представио Доналда Трампа као фашистичку пријетњу — својеврсни излет у маниру Рејчел Мадоу.
О структурним карактеристикама фашизма или Фашизма, Вулф, а пре њега Еко, изгледа да имају мало тога да кажу. Зашто је то тако? Вулф би могао да се бави, на примјер, екстремном корпоратизацијом америчке политичке економије и скоро немогућношћу да се утврди где се завршава Fortune 500 и почиње америчка влада. Али то би открило умијешаност како либерала тако и конзервативаца у њежни деспотизам који, уистину, мучи Сједињене Државе. Разматрајући још једном плакат Макса Азарела — „Трамп је са Бајденом“ — изгледа да је то добро схватио. Како је тужно што је погрешно протумачио оно што је мислио да је фашизам. Иначе би још увек био са нама.
Патрик Лоренс, дугогодишњи дописник из иностранства, пре свега за International Herald Tribune, је колумниста, есејиста, предавач и аутор, најновије књиге „Џурналисти и њихове сенке“, доступне у Clarity Press или преко Амазона. Остале књиге укључују „Вријеме које то није: Американци после америчког века“. Његов Твитер налог, @thefloutist, је трајно цензурисан.
