Kako su se u vreme raspada SFRJ umetnici većinom povukli na rezervne položaje odbrane domovina i njihovih nekritičnih etno-mitologija?
Odavno neka knjiga nije izazvala toliku pažnju kulturne javnosti na ovim prostorima, uključujući i burnu reakciju jednog od njenih „glavnih junaka“, kao „Kronika sretnih trenutaka – Odlomci iz ludih osamdesetih“ Snježane Banović, priznate pozorišne rediteljke, ugledne profesorke na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu i autorke nekoliko značajnih dela o pozorištu. Na tristotinak stranica, kao direktna učesnica te „mitske i vesele“ epohe, otvoreno i bez uvijanja, ispisuje hroniku jednog vremena o zemlji koje više nema. Osim priča o novom talasu, umetnosti, novinarstvu, politici, društvu, ljubavi… knjiga nudi odgovor i na pitanje kako je, zapravo, počelo i zašto nam se desilo sve što nam se desilo. Među njenim koricama, svoje mesto zauzele su i mnoge poznate face tog, nesumnjivo drugačijeg i jedinstvenog, perioda poput Igora Mandića, Stipe Šuvara, Slavenke Drakulić, Radeta Šerbedžije, Gorana Bregovića… i svakako Branimira Džonija Štulića, nekadašnjeg frontmena kultne rok grupe „Azra“, koga mnogi smatraju za, možda, i najveću rok ikonu i poetu ovih prostora.
U periodu od 1981. do 1984. godine, koji je po mnogima predstavljalo i vrhunac njegovog stvaralaštva, bio je u emotivnoj vezi sa Snježanom Banović, kojoj je posvetio i nekoliko svojih veoma poznatih i rado (i danas) slušanih pesama. Iako već nekoliko decenija povučeno živi u holandskom gradu Utrehtu, nesumnjivo je i da pomno prati šta se dešava na prostorima nekadašnje Jugoslavije gde je rođen i gde je postigao svoje najveće uspehe. Naravno, njegovoj pažnji nije promakla ni ova knjiga o kojoj (kao i kada je reč o nekim prethodnim publikacijama u kojima se govori o njegovom životu i stvaralaštvu) nije imao naročito visoko mišljenje. Naprotiv.
O svemu tome, ali i drugim „sitnicama“ koje su u direktnoj i neposrednoj vezi sa „Kronikom“, razgovarali smo sa Snježanom Banović za „Pečat“, nekoliko dana uoči predstavljanja knjige 15. novembra u dupke punom Gornjem foajeu Ateljea 212, na čijoj je sceni, pre tačno dve decenije, s velikim uspehom postavila (za sada svoju jedinu beogradsku) predstavu „Dvije“, po tekstu Tene Štivičić, u kojoj su igrali Jelena Đokić, Aleksandra Janković, Stela Ćetković i Svetislav Bule Goncić.
Knjiga je vaš autobiografski pečat na „lude i vesele osamdesete“ u Zagrebu i SFRJ. S kojim motivom ste odlučili da je napišete?
Biografija i da i ne, jer „Kronika“ nije samo moja „povijest“, ona je u prvom redu istorija Zagreba tih godina koja nikad nije napisana, ali i istorija zemlje u kojoj sam se rodila i proživela gotovo pola sadašnjeg života. Jer kad govorimo o ljubavi prema prošlosti, treba imati na umu da se radi o ljubavi prema životu, kako je neko pametan to odavno zapisao. Po tome sam se i vodila, a u biografskom delu prvenstveno onim da se sećamo trenutaka, a ne dana. Stoga je knjizi prethodilo i veliko istraživanje u arhivama i bibliotekama. Motiv je bio jedan jedini – nema knjiga o osamdesetima, ima samo onih o segmentima, najviše o novom valu.
Šta vam danas, u ovim poprilično turobnim vremenima, posebno nedostaje iz tog perioda?
Ljudi i njihov doprinos – bliski ljudi kojih više nema, njihova ljubav, toplina, prijateljstvo. Mnogo sam od toga nastojala da prenesem u knjigu. Ali i njihove ideje i nadasve realizacije, naročito u kulturi jer već predugo živimo u svetu u kojem se svakodnevno ostvaruje ona krovna ideja: osveta mediokriteta. Onih koji mrze kulturu, nauku, umetnost, umetnike i naučnike, a naše su vlasti i njihove „realizacije“ nažalost sačinjene od takvih. O kakvima pak knjigu ne bih znala ni mogla napisati, tu hroniku nesrećnih trenutaka. Evo, sad, dok razgovaramo, stigla je pretužna vest – otišao je veliki Pero Kvesić (književnik, scenarista, novinar prim. aut.), jedan od junaka moje mladosti, a time i knjige.
U knjizi, osim o ljudima iz svog užeg, bliskog okruženja, govorite i o političkim, ekonomskim i društvenim segmentima nekadašnje zajedničke države. Osamdesete, naročito njihov početak, ostao je upamćen i po tome što se politički sistem, odmah nakon smrti Josipa Broza Tita, počeo polako, ali sigurno raspadati. Koliko ste bili svesni te situacije, da li su vas politička dešavanja, u to vreme, kao tinejdžerku, uopšte doticala?
I jesu i nisu, iako smo i te kako očekivali da se taj okamenjeni partijsko-armijski sistem zameni nečim boljim. No ni u ludilu nisam očekivala onako nešto nasilno. Ipak, u tim godinama se ne dižete ujutru i ne idete u krevet s mislima o sistemu, jer se na mikroplanu pred vašim očima odvijaju samo dobre, nove stvari.
Očito sam, uostalom kao i većina, zanemarila opasnost političkih promena nauštrb onih društvenih. I dok su se one odvijale pred našim očima svakodnevno, političke su se svirepo sakrile valjajući se zlokobno iza brda zvanog Titova smrt. Otud su taj trenutak i njegove posledice na mene godinu posle ovekovečeni u celom jednom poglavlju.
Osamdesete su i vreme sve većeg bujanja etničkog nacionalizma. U kojoj se meri, zahvaljujući takvim dešavanjima, već tada mogao naslutiti početak kraja SFRJ?
Put za dovraga, Balaševićevim rečnikom rečeno, naslućivali su tek retki, a iščitala sam ih pravo tek sad – iz brojnih novinskih članaka toga vremena. Onda sam, valjda, preskakala te stranice kao dosadne, zamorne. A za nacionalizam, i njegovo buđenje prema razornoj ideologiji koja do danas ne odustaje od nas, mnogi su sredinom decenije smatrali da je bolest koja će proći kao prehlada, za kratko vreme. A kad tamo, epidemija kojoj izgleda nema leka.
Maločas, u kontekstu Jugoslavije, rekoste da ni u ludilu niste očekivali „onako nešto nasilno“. Zašto, ako je već to trebalo da se desi, ipak nismo mogli da se raziđemo na miran i civilizovan način, bez krvi?
Nažalost, nismo Česi i Slovaci. Mi smo, kako reče Đilas, najkraće i najtačnije: „napola vojnopolitička šovinistička organizacija, napola nasleđena balkanska hajdučija“. Nije bilo nade za mir i civilizaciju. SFRJ se, nažalost, morala raspasti.
Da su se umetnici, kojima i sami pripadate, pitali, da li bi rat, možda, bio sprečen? Među tom populacijom svakako je bilo dosta dobre i pozitivne energije, ali čini se da ona nije bilo iskorišćena, odnosno da iz te energije nisu bili emitovani dovoljno snažni i moćni glasovi protiv rata…
Umetnici su se većinom povukli na rezervne položaje odbrane domovina i njihovih nekritičnih etno-mitologija, a retki, koji su i do danas ostali na demokratskom fonu, bili su malobrojni, uz to i dezintegrisani.
Početkom osamdesetih, tačnije 1981. upoznali ste i Branimira Džonija Štulića, frontmena kultne „Azre“, čoveka s kojim ste tri godine bili u emotivnoj vezi sve do njegovog odlaska u Holandiju i koji vam je posvetio neke od svojih najlepših pesama poput „Volim te kad pričaš“, „Usne vrele višnje“, „Jesi li sama večeras“… Želeo je da pođete s njim u Holandiju, ali ste razmišljali drugačije i odlučili da je bolje da ostanete u Zagrebu. Da li ste se ikad pokajali zbog te svoje odluke?
Ne, bila je to, dapače, moja životno najbolja odluka, a naš bi se rastanak dogodio i bez Holandije – bila sam premlada da se vežem uz nekoga tako izrazito usmerenog samo na sebe. Nisam u mladosti želela postati – stara, a preda mnom je, kao što se iz knjige i vidi, stajao širok put samostalnosti u izborima i mnogi bolji ljudi koji su, uzgred budi rečeno, i u knjizi važniji likovi od njega.
Nisam, naime, morala biti ničije vlasništvo da bih ostvarila svoje želje, ideale i ambicije. S njim je bilo lepo, drugačije i nadasve burno, no preintenzivno, ponekad i divlje – saglasno našim godinama, ali i vremenu koje nije poznavalo današnju sterilnost i konzervativnost.
S kakvim se još emocijama sećate Džonija?
„Pamtim samo sretne dane“, kako peva Gabi; nisam kao on da pamtim samo zlo. Koje pušta kao tintu, pa na njemu raste već decenijama. On će uvek u mojim sećanjima biti obojen srećnim trenucima; tako i treba s ljudima koji su nam ostali u dalekoj uspomeni, jer poslednji put sam ga videla 1987. godine – s druge strane ulice nešto je ljutito za mnom vikao. Klasika…
Neposredno pre našeg razgovora, na internetu se brzinom munje proširila vest u kojoj se, između ostalog, navodi da je Džoni, pošto je pročitao knjigu, „burno reagovao“, jer, kako tvrdi, nikada nijednu pesmu nije vama napisao, a kamoli posvetio. Da li je ta njegova reakcija, u neku ruku, bila i očekivana s obzirom na to da već godinama, kada se na ovim našim prostorima pojavi bilo kakva publikacija koja je u vezi s njim, sve to ne samo da demantuje nego se i prilično žestoko obračuna sa autorima tih izdanja?
Moja knjiga govori o sreći, lepoti i dobroti. Štulić, nažalost, već 40 godina ispisuje neku svoju koja govori o nesreći, ružnoći i zloći. To je razlika između nas dvoje. Pre sto godina, najveći hrvatski književnik Miroslav Krleža, pišući o našoj, dakle ne samo o hrvatskoj inteligenciji, opisao je to dvojstvo u delovanju na slikovit način: „Jedna je stvar biti primaš ciganski i guditi uz dlakave uši pijandura, a drugo je pisati ozbiljno kao što se piše na zelenom stolu tribunala, gdje je sve tiho i mrtvački neutralno.“ Dakle, pišem oko takvog stola, OK, više kulturalnog nego tribunalskog, ali tu sam negde u svojoj misiji, ne samo pisanja. Ne smeta mi nimalo šta o tome misli holandski primaš. Idem dalje, svojim putem, kao i do sada, ne osvrćući se na baš sve pse koji laju i pri tome bljuju vatru.
„Azra“ je bila deo novog talasa/vala, muzičkog pravca koji danas uživa kultni status u istoriji eksjugoslovenske muzike i kulture, a krasili su ga originalnost, kreativnost, pobuna, sloboda, urbani duh. U raznim političkim studijama komunizma često se ističe da je Jugoslavija zapravo bila najliberalnija zemlja komunističkog bloka. U kojoj meri je i novi talas doprineo svemu tome?
Nisam sigurna da je jugoslovenski sistem, naročito onaj nakon Tita išta davao. Mislim da je generacija novovalnih kreativaca, ne samo u muzici, sama od njega uzimala. Sistem se čak malo za njih i kačio. Iako se uglavnom bavio sam sobom: te ko će biti svake godine novi predsednik države, ko će izmisliti jače mere stabilizacije, šta je zapravo za sobom ostavio Tito, kako će se podeliti njegovo „blago“… Sistem se tako strašno zaigrao da je na površinu pustio govna raznih oblika i smradova koji su odlučili da bitka za blago ima da bude krvava i do kraja.
Uspešna ste pozorišna rediteljka, ali i profesorka na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Kako iz današnje perspektive sagledavate društvenu ulogu teatra i umetnosti uopšte? Koji su im dometi?
Sve je u Hrvatskoj, pa i kultura, a naročito teatar izdrobljeno u odavno razdrobljene konzervativne mrvice, u epizode i u fragmente po ukusu HDZ-a koje kao karte mešaju razne stranačke, a još više interesne grupe. One se na koncu sve dogovore i nema drugih kriterijuma ni drugih ciljeva. To je ponašanje koje je jedan naš retko veliki političar Vlado Gotovac, govoreći o hrvatskom mentalitetu, odavno nazvao „ciničnom i provincijski nemarnom samodostatnošću“: ona je za sebe uvek i početak i kraj. Isto vredi i za vas i ostale postjugoslovenske demokrature. Tu se, u tu toplinu i u taj domoljubni vonj smestio hrvatski teatar, nejreakcionarniji od svih naših postjugoslovenskih teatara. Preživeli izuzeci sad se već broje na prste jedne ruke.
U svojim naučnim radovima fokus istraživanja usmerili ste na nacionalnu pozorišnu i festivalsku kulturu, uticaj politike na pozorište. Šta je, danas, politički smisao pozorišta? Gde su granice političkog teatra?
Tako nešto, na goreopisanom terenu, nije ni moguće gajiti. Tu se nosi samo malograđanski suzna, provincijski sentimentalna i lažno idilična poetika. Baš sve što politički teatar ne podnosi, kod nas se danas najviše nosi.
Mikojan Bezbradica
Izvor: Pečat
