Пише: Патрик Лоренс
Па, требало је довољно дуго да Бијела кућа и разне политичке клике уопште примјете постојање БРИКС-а, групе незападних држава назване по својим првим чланицама.
Годинама након што су Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка крајем прошлог вијека створили ово лабаво, али импресивно удружење, чинило се као да Вашингтон покушава да га, заједно са свиме што оно представља, просто – избрише из стварности.
А сада, ево гле. Прва ствар коју Сједињене Државе чине када напокон признају БРИКС, чије чланице сада броје већ једанаест земаља и расту, јесте да најаве како ће казнити те државе… због тога што су његове чланице.
Овог мјесеца предсједник Доналд Трамп — увијек тај који овакве бесмислице спроводи до краја — објавио је да ће увести универзалне царине од 10 одсто на све чланице БРИКС-а. Пријетњу је поновио двије седмице касније, уз обећање да ће бити још казнених мјера ако се земље чланице усуде да искористе свој суверенитет зарад заједничких интереса.
Трампстер је на то питање 6. јула рекао:
„Кад сам чуо за ову групу БРИКС, шест држава [sic], у суштини, ударио сам их веома, веома жестоко. И ако се они икад стварно оформе на значајан начин, то ће врло брзо бити окончано. Никад не смијемо дозволити било коме да се игра с нама.“
Како вам се то чини као државничка умјешност једне самопоуздане нације?
Ова демонстрација дјетињасте нагођености поклопила се са отварањем 17. самита групе БРИКС, који је одржан 6–7. јула у Рију де Жанеиру, пошто Бразил тренутно држи ротирајуће предсједништво ове групе.
Дневни ред обухватао је уобичајене теме за овакве прилике: трговину и инвестиције, инклузивно глобално управљање, архитектуру глобалне безбједности. Овогодишњи самит је, такође, осудио израелско–америчке бомбардерске нападе на Иран, изведене три седмице прије засједања, као „кршење међународног права“.
Можда је Трамп, за промјену, једном прочитао извјештаје које ЦИА свако јутро доставља у Овални кабинет и уочио шта се спрема, па је одмах кренуо да удари, веома, веома жестоко, и други пут. Ево га на Truth Social-у, свом дигиталном разгласу, чак и прије него што су се лидери БРИКС-а одјавили из хотела:
„Свака земља која се сврста уз антиамеричке политике БРИКС-а биће оптерећена ДОДАТНОМ царином од 10%. У овој политици неће бити изузетака.“
Тако неспретно, тако промашено, тако потпуно несвјесно гдје су казаљке на часовнику историје. Забавно је колико често оно што каснофазни империјум замишља као демонстрацију снаге, на крају испадне демонстрација несигурности, слабости и немоћи.
Овдје морам да исправим, и не први пут, једно погрешно схватање међу америчким званичницима које је толико учестало да закључујем да је намјерно. Нема, побогу, ничега што је БРИКС као група икад рекао, урадио или заступао, а што би било антиамеричко.
Ова групација се бави изградњом свјетског поретка заснованог на начелима равноправности, општег добра и међународног права. Била би спремна да у тај свјетскоисторијски пројекат укључи све државе, а посебно — с обзиром на њихов капитал и технологију — Сједињене Државе и друге западне силе.
Она је „антиамеричка“ једино утолико што се противи хегемонистичкој моћи, и — да то кажемо другачије — утолико што се Сједињене Државе чврсто супротстављају сва три наведена принципа.
Изненађује ме колики степен несигурности показује Вашингтон док земље БРИКС-а корачају даље, посебно ако се има у виду прилично млак одзив који је самит у Рију добио од коментатора на свим странама.
Љидија Полгрин, колумнисткиња „Њујорк Тајмса“, оцјенила је изјаве које су произашле са самита у Рију као „бљутаве“. Група је осудила бомбардовање Ирана, али није навела починиоце, истакла је Полгрин.
С друге стране, Час Фриман, угледни амбасадор у пензији, дао је прије десет дана занимљив интервју Глену Дисену под насловом: „Стари свијет умире, а нови се бори да се роди.“
Фриман је похвалио БРИКС за његова достигнућа, а међу њима и рад на стварању алтернативних финансијских система, прије свега Нову развојну банку, покренуту 2012. године, као најзначајнији успјех. Али, по мом тумачењу његових ријечи, Фриман је био и критичан према групи зато што не дјелује довољно усклађено — јер се није наметнула као снажнији фактор у геополитичким збивањима.
Русија и ирански нуклеарни споразум
У том контексту запазио сам извјештај који је 13. јула објавио „Тајмс“ из Лондона под насловом: „Зашто Путин гура Техеран ка Трамповом нуклеарном споразуму?“ Том Парфит је написао: „Русија притиска Иран да прихвати споразум који му ускраћује право да обогаћује уранијум у било коју сврху.“
Добро питање, које долази мање од мјесец дана након онога што сада називамо Дванаестодневним ратом против Ирана.
Позивајући се на ранији извјештај Axios-а, Парфит је навео: „Стручњаци кажу да Москва вјероватно гура ка споразуму јер је забринута да би Иран могао да се уруши под обновљеним нападима, што би угрозило руске економске интересе.“
У том тренутку није било јасно шта Иран мисли о московском савјету, али сада је ситуација извјеснија: Иран се спрема да у петак обнови разговоре о свом нуклеарном програму са Британијом, Француском и Њемачком, потписницама споразума из којег су се САД повукле током Трамповог првог мандата 2018. године. Ово се, једноставно, мора схватити као истраживачка рунда да би се видјело има ли простора за обнову преговора и са Вашингтоном.
С обзиром на то да је Иран чланица БРИКС-а и да су Москва и Техеран у јануару прошле године потписали свеобухватно стратешко партнерство, питања која се намећу су очигледна: Шта БРИКС јесте, а шта није — или бар још није? Шта његове чланице очекују једна од друге, и шта би остатак свијета требало да очекује од њих?
Са садашњим чланством, искључујући десетак „партнерских држава“, земље БРИКС-а чине нешто више од 40 одсто свјетске популације и приближно исти проценат глобалне производње, ако се мјери по паритету куповне моћи, познатом у струци као PPP. Три његове чланице — Кина, Индија и Бразил — убрајају се међу десет највећих економија на свијету.
У реду, али одмах морамо нагласити оквир нашег посматрања: ово је групација чији су заједнички интереси прије свега економски, за разлику од стратешких или геополитичких. Тако је било од самог почетка. БРИКС је, уосталом, и добио име по економисти из „Голдман Сакса“ специјализованом за земље средњих прихода, односно тзв. „тржишта у настајању“.
Разнолики економски модели
Кад сам први пут почео размишљати о БРИКС-у, ум ми се вратио на стари Покрет несврстаних, оне земље које су се окупиле око чувених Пет принципа Џоу Енлаја — територијални интегритет и суверенитет, ненападање, немијешање у унутрашња питања других држава, сарадња за заједничко добро, мирољубива коегзистенција — крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог вијека.
Покрет несврстаних био је, слободно можемо рећи, прије свега политичке природе, а не економске. БРИКС дијели неке од тих вриједности, али, у поређењу, он нема политику — и то је, такође, фер закључак.
Ово је друго вријеме. Покрет несврстаних био је одговор на поремећајне биполарности Хладног рата. Одражавао је тежње својствене многим његовим чланицама, од којих су многе биле тек стечене независности, ка неком облику социјалне демократије. Знатна улога државе у развојном процесу, да наведемо само један примјер, била је више-мање подразумјевана.
Код БРИКС-а, насупрот томе, имамо врло разнолике економске моделе. Ту је један или други облик државног капитализма — Кину и Русију можемо убројати овдје — али ниједна његова чланица се отворено не изјашњава као социјалистичка. Поред тога, много је неолибералне идеологије протекло испод моста од времена старог Покрета несврстаних.
Мајкл Хадсон, изузетно јасан економиста, недавно је имао једносатни интервју, такође са Гленом Дисеном, под насловом „Економија цивилизацијског сукоба“.У том разговору Хадсон нас је подсјетио да чланице БРИКС-а углавном имају добро развијене капиталистичке елите, често школоване на америчким универзитетима, често привржене тржишном фундаментализму и дубоко укоријењене у неолиберални поредак.
Хадсон ми је, да говорим лично, окончао носталгично путовање: нема смисла учитавати у БРИКС намјере, циљеве и одлучности које тамо једноставно не постоје. Глобално управљање, ауторитет међународног права, Нова развојна банка, напори да се трговина ослободи доларске доминације: да, да, да и да. Све је то добро, све у служби — у основи — националних интереса сваке чланице.
Видим много добрих ствари које долазе од БРИКС-а док ова група доприноси стварању новог свјетског поретка. Али не видим „блок“, ма колико често они који мало знају о групи тако о њој говорили. Не видим секретаријат, ни стратешке савезе (за разлику од партнерстава), ни пактове о заједничкој одбрани, ни много назнака узајамне помоћи.
Не чекам да од ових држава чујем ону дивну стару ријеч: „Солидарност“ — или solidaridad, или solidarité, или како год да звучи на другим језицима.
Чекам нешто друго, да, али вам још не могу рећи шта је то. Сада морамо гледати напријед — прошлост нам мало користи као водич.
То нешто друго ће се појавити, у најбољем случају: смјер историје то наговјештава. Али за сада, чак ни међу незападним државама, има мало назнака тога.
Патрик Лоренс је дугогодишњи страни дописник, највише за „Интернешенел Хералд Трибјун“, колумниста, есејиста, предавач и аутор. Његова најновија књига, „Новинари и њихове сјенке“, доступна је код Clarity Press-а или преко Амазона. Лоренс такође издаје и коуређује „The Floutist“ на Substack-у. Његов налог на „X“-у, @thefloutist, враћен је након трогодишње цензуре.
Извор: Consortium News
