Suočavajući se sa krajnje teškom situacijom za naš narod na Kosovu i Metohiji, osećamo pastirsku obavezu i potrebu da ohrabrimo naš verni narod koji je svakim danom sve više izložen otvorenoj represiji kosovskih vlasti, kao nikada do sada od završetka oružanog sukoba 1999. godine
Institucionalni teror Prištine se sprovodi na razne načine, pritvorno pred svetom pod vidom tobožnjeg poštovanja zakona, a zapravo sa ciljem da se naš narod podstakne na iseljavanje i napuštanje prostora na kojima vekovima živi. Svakodnevna gruba manifestacija policijske sile, pretresi, hapšenja, neosnovani pritvori, pretnje, onemogućavanja primanja penzija i socijalnih doprinosa, uz grubo tolerisanje nametnutih albanskih opštinskih vlasti na severu Kosova koje nemaju legitimetet većine građana, koriste se kao sredstvo prisile i protiv našeg naroda kome se onemogućava normalan život, osnovna prava i slobode. Očigledno, za vlasti u Prištini, Srbi su bili i ostali građani drugog reda i to se vidi na svakom koraku bez obzira na licemerna pozivanja na Ustav i zakone Kosova, po kojima bi valjda svi građani trebalo da imaju ista prava, a najugroženiji posebno zaštićeni. Ovakvo ponašanje ne samo da ne doprinosi rešavanju problema, već produbljuje nepoverenje, stvara etničke barijere i netrpeljivost i ruši sve one mostove koji su do sada bili izgrađeni između srpskog i albanskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ovakva situacija kratkoročno možda koristi vlastima u Prištini, ali dugoročno sve nas zajedno drži taocima nestabilnosti, neizvesnosti i teške ekonomske situacije, pa nije ni čudo da toliko veliki broj mladih kosovskih Albanaca napušta Kosovo i traži bolji život u inostranstvu.
Duboko osećajući i proživljavajući stradanje svog naroda koji nam se svakodnevno obraća za pomoć, upućujemo ovaj apel – ne kosovskim vlastima, jer očigledno nemaju spremnosti da stvore normalne uslove za život našeg naroda i izgrade viziju društva u kome bi svi ljudi bez obzira na etničko poreklo i veru živeli mirno i sigurno; niti međunarodnim predstavnicima, koji i pored zvaničnog stava da se svima mora omogućiti normalan i ravnopravan život, prećutno tolerišu nasilje prištinskih vlasti, posebno kosovske policije, već samom našem vernom narodu sa kojim je Srpska Pravoslavna Crkva vekovima delila sve nevolje u toku osmanske oskupacije, u vreme stradanja u prvom i drugom svetskom ratu, u vreme komunističke vlasti kao i u toku svih novijih zbivanja, posebno od 1999. do danas.
Naša Crkva je još od pre oružanog sukoba izražavala oštro neslaganje sa politikom tadašnjeg režima u Beogradu prema albanskom civilnom stanovništvu, kao što je i posle rata otvoreno svedočila i podizala glas protiv nasilja koje su sprovodile razne ekstremne albanske grupe na Kosovu i svo vreme se zalagala za dijalog i zajednički život. I pored svega toga, Crkva je pretrpela i sama nasilje, 150 naših hramova je uništeno, a više desetina grobalja vandalski oskrnavljeno. Uloga Crkve nije da se bavi politikom, ali kada njen narod strada od nepravde, ona ima dužnost da podigne svoj glas protiv terora. Mi nismo u poziciji da odlučujemo o političkim rešenjima, ali imamo dužnost da bez obzira u kakvom društvu živeli, da činimo sve što do nas stoji da se poštuje dostojanstvo svih ljudi, njihova ljudska i verska prava i slobode. Nažalost, kosovske vlasti su na sve što je naša Crkva činila poslednjih 25 godina odgvorile pritiscima na samu Crkvu, kojoj se otvoreno negira identitet, osnovne verske i imovinske slobode. Takvo ponašanje ne može da donese dobra nikome jer ono što se na nepravdi gradi neizbežno pre ili kasnije se urušava, i to vredi za sve one moćnike ovoga sveta koji zloupotrebljavaju silu i vlast protiv onih koji nisu zaštićeni. Takvi nikada ne mogu ništa postići osim da osramote svoje ime pred istorijom. Ne kaže slučajno veliki Njegoš: „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.“
Zato apelujemo na naš narod da u ovim trenucima pokaže dostojanstvo, hrabrost, snagu, narodno jedinstvo i trpljenje. Vekovima smo upravo na ovim evanđelskim principima i vernosti Bogu i našem svetosavskom predanju sačuvali i veru, i jezik i svoje ime i sećanje, okupljajući se u našim svetinjama, ostajući verni zavetu Svetoga Kneza Lazara koji je od univerzalnog značaja za sve u svetu – „da je za malena zemaljsko carstvo, a nebesko od sada i doveka“. Ovo nije samo obična fraza, već duboka istina. Prošla su mnoga carstva ali Crkva Hristova koju čine njen narod sa sveštenstvom i monaštvom ostala je i opstala i dan danas se Njegovo ime slavi širom sveta.
Zato u ovoj situaciji ne smemo da budemo malodušni. Ne smemo da dopustimo da budemo zastrašeni, jer svako nasilje dolazi iz straha i nesigurnosti, svaki strah i briga iz nedostatka vere u Boga. Duhovno najmudriji ljudi ovoga sveta nikada nisu pokazivali nasilje već su svojom mudrošću i dobrotom prema svima zadobijali druge i zato su upamćeni u istoriji. Zato je ovakvo arogantno ponašanje vlasti u Prištini izraz pre svega kukavičluka i slepe mržnje, jer lako je sprovoditi teror nad onima koji nisu zaštićeni i koji na Kosovu i Metohiji žive kao živi taoci. Upravo stoga ne smemo da popustimo pred ucenama, vać da se za svoja prava borimo mirno, dostojanstveno, ostajući pre svega odani Bogu i privrženi ovom čudesnom prostoru, gde vekovima živimo i opstajemo. Setimo se samo terora koji je vršen nad našim narodom u vreme prethodnih vekova osmanske vlasti ali i hrabrosti našeg naroda koji je i pored svih teškoća ostajao kao svoj na svome i nije napuštao rodni kraj, svoje svetinje, svoja groblja. Gospod nas uči da se molimo za one koji nas progone i čine zlo, a da na mržnju ne odgovaramo mržnjom i nasiljem.
Naš narod treba i mora da zna da su se menjale mnoge vlasti na ovom prostoru ali da je sa njim bila i ostala njegova Crkva kao tkivo koje sve nas zajedno objedinjuje i drži kao Telo Hristovo, što Crkva i jeste. Zato u svim ovim teškoćama pozivamo naš narod da uz svoju Crkvu, kao verna deca Svetog Save, Svetog Kneza Lazara, brojnih svetitelja koji su prosijali i živeli na Kosovu i Metohiji očuvamo i sačuvamo prisebnost, mir i čvrsto poverenje u Boga da nas neće ostaviti. Sa takvom verom neće nas poraziti nijedna sila ovog sveta, a kazna onima koji čine zlo i nepravdu je uvek u Božijoj ruci.
Stalno se, zato braćo i sestre, prisećajmo molitvenih prozbi našeg svetog Patrijarha Pavla koji je u svoje vreme progona naše Crkve i sam nosio krst sa svojim vernim narodom na Kosovu i Metohiji kao Episkop raško-prizrenski i molio se Gospodu::
„Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode ti nam ruži ruku svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine tvoje, i ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje prema bilo kome. Isto tako se molimo i za neprijatelje, da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim, da nam ne ruše hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja.“
Episkop raško-prizrenski Teodosije
Izvor: Srpska pravoslavna crkva – Eparhija raško-prizrenska
