Monografska studija Etika. Teorijski minimum, nastala, po rečima autora, kao reakcija na „prodor amaterizma, arogantnog kvaziznanja i opskurantizma u etiku, a šire i u filozofiju“, povod je za razgovor o moralnom delovanju i na individualnom i na kolektivnom planu
Sve više stičem utisak da se na svetskom nivou širi uverenje da etikom može da se bavi doslovno svako. Ovo moje uverenje može se dobrano i potkrepiti, a jasnih signala ima mnogo i na sve strane. Izmišljanje „velikih etičkih problema“, organizacija svakojakih konferencija o svemu i svačemu etičkom, hiperprodukcija „ili trivijalnih ili pogrešnih“ tekstova pa čak i sijaset knjiga, ukazuju mi na to da se unutar same etike kao discipline, danas nema za to boljeg izraza od narodskog, „ne zna se ko pije, a ko plaća“.
Ovo je deo iz autorskog uvoda u knjigu Etika. Teorijski minimum filozofa Nenada Cekića, koju je nedavno objavila novosadska Akademska knjiga. Knjiga je, autorovim rečima kazano, nastala kao reakcija na „prodor amaterizma, arogantnog kvaziznanja i opskurantizma u etiku, a šire i u filozofiju“; dakle, suštinski kao vid potrebe da se predočavanjem teorijskog minimuma sagleda opšta zbrka kojom danas i filozofi i amateri-naučnici nanose štetu svemu što je u istoriji filozofije i njenim etapama kroz različite teorije promišljano o etici i njenim suštinskim pojmovima.
Cekićevo delo je, kako u recenziji ocenjuje Drago Đurić, monografska studija koja pruža obuhvatan pregled osnovnih pitanja etike. Teorijski minimum, koji je autor postavio, odnosi se na pojmove, teme i teorije koje smatra za temelj svakog ozbiljnog bavljenja etikom kao filozofskom disciplinom. U našoj sredini nema knjiga u kojima su na ovako jasan, a u isto vreme vrlo stručan način predstavljeni osnovni problemi i tradicionalne i savremene etike, smatra Đurić. Čemu treba dodati i ovo: Etika. Teorijski minimum je retka knjiga koja se jednom temom bavi sa naučnog aspekta a podjednako je namenjena i filozofski obrazovanim čitaocima (cinik bi rekao posebno onima koji pripadaju gore opisanoj grupi opskuranata i amatera etičara), ali i čitaocima koji nisu poznavaoci etike ali se sreću sa gotovo svakodnevnim izigravanjem onoga što se zdravorazumski podrazumeva, ili pretpostavlja da se podrazumeva kao moralno delovanje i na individualnom, i na kolektivnom planu.
Nenad Cekić (Beograd, 1963) je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde predaje Etiku i druge oblasti filozofija morala. Njegove prethodno objavljene knjige su Država između anarhije i utopije, Metaetika: problemi i pravci, Utilitarizam i Bentamova filozofija morala i Filozofija morala Džona Stjuarta Mila. Objavio je i niz naučnih radova u domaćim i međunarodnim publikacijama, a bavio se i medijima. Bio je glavni urednik Indeksa 202, pokretač i glavni urednik Radija B92, i direktor i glavni urednik Radio Indeksa. Bio je i član i predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA).
Postoje li pitanja filozofije morala koja su od antike do danas nepromenljiva? Ili je određivanje pojma morala i danas izazov za filozofe?
Određenje morala je, ne samo za filozofe, oduvek bilo izazovno. Međutim, čini mi se da postoji jedna stvar koja se može prepoznati, ma o kakvom određenju morala govorili. Osnovna pretpostavka je da moral nije ono što faktički činimo već ono što treba da činimo. I da to što treba da učinimo – učinimo bez izuzetaka. Moralne norme su po pretpostavci univerzalne.
Koji je izvor morala? Na kojim se principima gradi moral?
Filozofija se bavi pojmovima, a ne opažanjem ili čulnim iskustvima. Čak i kad se čini da filozof morala izvor morala traži u iskustvu, on to čini na pojmovni način. Nema nikakvih empirijskih „moralnih eksperimenata“. Eksperimenti u moralu su ispitivanje hipotetičkih situacija, a ne generalizacije na osnovu aktuelnog ponašanja ljudi. Da su iskustvene generalizacije osnov morala, svi bismo bili lažovi jer je činjenica da su svuda oko nas mnogo laže. Svakako je osnovna i pretpostavka da u moralu odlučujemo na osnovu dobrih razloga, pa zato ne vidim kako bi se racionalnost mogla isključiti iz domena morala.
Zašto biti moralan? Zašto se moralan čovek vrlo često doživljava kao rigidan i arogantan?
Ako je, kao što je jedan kritičar utilitariste i oca liberalizma Džona Stjuarta Mila kaže, „univerzum svinjsko korito“, onda zaista i ne treba razmišljati o moralu. Moral je rigidan za one koji ne vole da misle. U njega jeste ugrađena intuicija da moralne norme ne dozvoljavaju izuzetke. To ne znači da su one prestroge ili zahtevne. Koliko napora treba čoveku da ne laže, ne vara ili da ne maltretira bližnje? Skoro nimalo, a to je moral, bar u elementarnom smislu. Na kraju krajeva, uvek je tu i mogućnost oproštaja, pa je rigidnost morala zapravo privid.
Kant kaže da bez slobode nema moralnog delanja. Kako biti slobodan? Zar moralni čovek nije i glavni princip slobode?
Kantova odbrana slobode nije supstancijalna, već je čisto formalna, tj. logička. Naime, nema smisla tvrditi da je neko nešto zgrešio ako taj grešnik nije slobodan, tj. nije ni mogao nešto da uradi drugačije od onoga kako je uradio. Dakle, sloboda je uslov moralne vrednosti: čovek je slobodan da čini i dobro i zlo. Ako je neko prirodno uslovljen, onda moralna procena nema smisla. Besmisleno je reči „Osuđujem te zato što si uradio ono što je bilo nužno da uradiš“.
Zato moral sa sobom nosi odgovornost.
Autokratska društva ograničavaju slobodu, i sužavaju njeno polje. Da li takva društva, zapravo, nisu moralna? Kako biste ih vi definisali po pitanju morala?
Naravno, autokratska društva narušavaju slobodu kao autonomiju pojedinaca. Međutim, smatram da se moralnost pre svega ogleda u ličnim izborima i odlukama. Sem toga, moralne vrednosti nisu jedine vrednosti. Stvarnost nije moralizovana tako da je baš sve što činimo stvar moralne procene. Postoje i ekonomske i političke vrednosti i vrednosti koje su naprosto „stvar ukusa“. Jedino je uobičajeno pretpostaviti da kad te druge vrednosti dođu u sukob sa moralom, onda moral, kako se to tehnički kaže, nadvladava.
Da li u takvim sredinama moralnom čoveku preti opasnost?
Čoveku preti opasnost i od društva i od prirode. Lično ne volim moralističko propovedanje u politici. Međutim, garantovani minimum lične slobode je nužan. Čim je sloboda zagarantovana, onda na scenu stupaju i druge vrednosti. Političke vrednosti liče na moralne, neke od njih su na moralu i utemeljene, ali nisu isto što i moral. Recimo, demokratija sama po sebi je politička a ne čisto moralna vrednost.
Da li je moral pitanje utilitarizma ili vrline?
Mislim da su bazične dužnosti u vidu elementarnih zdravorazumskih zabrana tvrdo jezgro morala. Primera radi, svi ćemo se složiti oko toga da ne treba davati lažna obećanja ili mučiti nekoga zabave radi. S druge strane, o „idealu moralnog čoveka“, čoveku vrline, uvek se može raspravljati i taj opis teško da može da bude konačan. Načelo opšte koristi na kojem se temelji utilitarizam nužno je u svakodnevnom životu, ali i ono mora biti ograničeno drugim vrednostima. Ne izgleda uverljivo kao moralni ideal propagirati obavezno samožrtvovanje u korist „opšteg dobra“. Zato je Karl Poper, znameniti filozof nauke i politike i liberal, došao na ideju „negativnog utilitarizma“ kao načina političkog delanja koji ne bi ugrozio slobodu. Negativni utilitarizam insistira na političkoj eliminaciji neposrednih šteta, a ne na maksimalizaciji „opšteg dobra“. Naime, oko toga šta je loše ljudi se lakše slože nego oko toga šta je vrhovni cilj javnog delanja. Ovakvim pristupom se suzbijaju i totalitarističke tendencije koje se uvek kriju iza ideje nekakvog „opšteg dobra“.
Ko je čovek vrline? Ko određuje i (pre)poznaje vrline? Da li je karakter (dispozicija za reagovanje i delanje) uslov da bude takav? Da li se ovim pitanjem ulazi i u polja genetike i psihologije?
I filozof i psiholog će vam reći da je vrlina „dispozicionalno svojstvo“. Međutim, i poroci su dispozicionalna svojstva, pa se zato opet moramo osloniti na pojmovna razjašnjenja, a ne na naučne eksperimente. Neki smatraju da se vrlina može naučiti, neki da se može uvežbati, treći da je to nekakav prirodan dar, a četvrti da je uopšte nema. Međutim, samo moralno vrednovanje nije biohemijski prirodni proces već aktivnost slobodnog i racionalnog delatnika (namerno ne kažem čoveka). To znači da i moral kao praksa i filozofija morala kao teorija te prakse podrazumevaju pojam razloga. Moralno vrednovanje i njegovo teorijsko objašnjenje, tj. etika, odnosi se na razloge, a ne na prirodne uzroke kojima se bave prirodne nauke.
Šta je sa emocijama? Da li moralno ponašanje garantuje sreću?
Nikakvo ponašanje ne garantuje sreću, ona je ideal. Nju je čak i nemoguće jednoznačno odrediti. Kant kaže da je sreća kad vam „sve ide i po želji i po volji“. Da li tako nešto iko može da zamisli, a kamoli tome da se nada? Saosećanje u moralnom prosuđivanju pomaže, ali moralni izbori se uvek vide i kao plod racionalne odluke, a ne samo kao puki izraz emocija.
Koja pitanja u savremenom svetu šire polja etike? Pođimo od teme veštačke inteligencije. Da li se, i kada, nauka sudara sa etikom?
Sam pojam „racionalnog delatnika“ nije vezan za biološki život za čiju su konstituciju ključna ugljenička jedinjenja. U moralu imamo posla sa idealnim osobama. Dakle, pitanja veštačke inteligencije su opšta moralna pitanja, ako je ta inteligencija osoba, tj. ujedno i racionalna i slobodna. Ma koliko pomodna rasprava o veštačkoj inteligenciji bila, ona za sam moral nije suštinska. Naravno, suštinska stvar je da li drugo biće može da vas na bilo koji način povredi ili uvredi. Ako može, onda je osoba, a tada pitanje materijalne konstitucije postaje nebitno. U suprotnom, imamo samo pitanja kontrole upotrebe specifične tehnologije, tj. robota.
Šta se pod moralom i etikom podrazumeva danas?
Postoji opšta tendencija relativizacije i subjektivizacije moralnih pitanja, ali to nije ni moral ni etika. Ne mislim da postoji moral „juče, danas i sutra“, već da postoje prakse za „juče, danas i sutra“. Bazično, moralne norme zahtevaju univerzalnost i ne menjaju se vremenom. Možda se menjaju načini njihovog ispunjenja, tj. običaji. Međutim, običaji nisu isto što i moralne norme.
U antici su filozofi govorili, objašnjavali, davali uputstva kako biti čovek vrline. Koje su moralne obaveze koje je čovek antike imao, a koja bi uputstva filozofi davali danas?
Moralno vaspitanje, moral i etika nisu ista stvar. Moral čine norme za koje se pretpostavlja da su zasnovane na jednom ili malom broju kriterijuma. Etika je filozofija, tj. teorija koja za cilj ima razjašnjenje i eventualno utemeljenje tih normi. Unutar morala kao prakse, etičar kao teoretičar te prakse može pružiti uvid u tipove etičkih teorija i uobičajene greške u moralnom rasuđivanju, ali nije ni vaspitač ni propovednik. Istina, on može pomoći i u razvoju kapaciteta neophodnih za moralno rasuđivanje – u obrazovanju i vaspitanju. Međutim, dobar filozof morala može biti loš čovek. Tu nema nikakve kontradikcije jer je teorija jedno, a praksa drugo. Konačno, etičar koji bi izdavao moralna naređenja bio bi arogantan, a verovatno i nemoralan.
Koji su razlozi za to?
Svi ljudi vide sebe kao moralne sudije i suverene autonomne pojedince. Neko može da vam skrene pažnju na grešku u rasuđivanju, ali propisivanje pravila za lični život neposredno ugrožava slobodu.
Ako se moral shvata kao obaveza, onda se iz te perspektive od antike preko hrišćanstva do danas može posmatrati i kao uslovljavanje, ili čak restriktivnost? Ili je u pitanju samo, kako Kant kaže, moral kategorički imperativ na relaciji Um – zahtev dužnosti?
Shvatanje morala kao nekakve stroge spoljne prisile je zapravo često povezano sa nerazumevanjem pojma dužnosti. Iako ne dopuštaju izuzetke, svakodnevne dužnosti nisu stroge u tom smislu da od pojedinca traže samožrtvovanje. Tipične dužnosti su samo ograničenja unutar slobodne potrage pojedinca za srećom, ma kako je odredili. Primeri takvih dužnosti su nam svima poznati. To su jednostavne zapovesti poput „Ne laži“ ili „Pomozi drugom u nevolji koliko možeš“. Moral mora da ostavi prostora za slobodne ljudske ciljeve i zato je minimalan. Bilo kakva „etika idealnog čoveka vrline“, koja zahteva supstancijalno menjanje pojedinca može biti prezahtevna. Isto važi i za potragu za utilitarističkim „idealnim opštim ciljevima“, jer se u njoj pojedinac žrtvuje.
Sme li moralan čovek da laže? Da li ga tzv. bela laž oslobađa krivice zbog kršenja moralnih obaveza?
„Bela laž“, ako je samo jezički izraz neke socijalne konvencije, i nije laž. U pravom laganju važna je namera da se sagovornik obmane i da ta obmana bude sredstvo za postizanje nekog samoljubivog cilja. Uobičajene ljubaznosti i komplimenti teško da se mogu svrstati u prave laži.
Ima li moral cilj? Šta je za vas moralan čovek?
Sve velike etičke tradicije pretpostavljaju da postoji razlog zbog kojeg treba biti moralan. Ovi razlozi nisu ciljevi u svakodnevnom smislu jer su suštinski idealni, a i ljudi su pogrešivi. Međutim, minimalni moral, kao ograničenje prirodne ljudske orijentacije ka neuhvatljivoj sreći, se ipak relativno lako može ostvariti. Dovoljno je da shvatite da i drugi imaju svoje dozvoljene ciljeve i ne ometate ih previše u njihovom ostvarenju. To je smisao Kantove pomalo nejasne tvrdnje da čoveštvo uvek treba tretirati i kao cilj, a nikada samo kao sredstvo. Mi, naravno, neminovno koristimo jedni druge u ostvarenju sopstvenih ciljeva, i to nije zabranjeno. Zabranjeno je prinuđivati, obmanjivati i iskorišćavati druge bez njihove saglasnosti.
Čitaoca pozivate na razmišljanje: da posle čitanja vaše knjige umesto pitanja „Zašto biti moralan?“ načas razmisli o pitanju „Zašto ne biti moralan?“ A kad bih ja kao čitalac pitala to vas, šta biste odgovorili?
Moral se svakako „ne isplati“ u nekakvom neposrednom smislu. U današnje vreme, čini se da je lakše steći imetak prevarom i laganjem nego teškim radom, ako je ovo drugo sada već uopšte moguće. Međutim, smisao mog pitanja „Zašto ne biti moralan?“ ne odnosi se na nekakav prolazni sklop okolnosti. Naprosto, reč je o tome da svako bira svoj „put ka sreći“, a taj put ne mora nužno uključivati nemoral. Moralna upozorenja stižu nam iznutra, neposredno i bez najave. I čini se da su ih, bar u minimalnom smislu, svi svesni. Drugim rečima, pitanje „Zašto ne biti moralan?“ vidim kao zdravorazumsko.
Izvor: Anđelka Cvijić/novimagazin.rs
