Пише: Александар Павловић
Људски живот на нашим просторима не вреди много, те су сви ти обесхрабрени, намучени, понижени, изгубљени, болесни, обесправљени, рањени, уплашени, оптужени људи, којима је јасно да од земаљских владара не могу очекивати никакво добро, стали у ред и свој поглед управили ка Небу.
Недавно је уз највише црквене и државне почасти из Београда испраћен појас Пресвете Богородице, једна од највећих реликвија читавог хришћанског света. Испраћен је као што би била испраћена сама Богородица, блага, вољена, широкогруда, милостива, пожртвована царица, утешитељка, хранитељка, веза између земље и неба, човека и Бога. Из ових Њених епитета произилазе и многобројне представе Њеног лика на иконама ствараним током дуге историје хришћанства: Умиљеније, Утјешеније, Тројеручица, Млекопитатељница, Шира од небеса, Свих жалосних радост… О важности Богородичиног култа сведочи и велики број црквених празника који су јој посвећени, а богати етнографски материјал говори о Њеној омиљености у народу. Њена веза са рађањем и последично, са породицом, учинила ју је заштитницом жена и деце, а многи народно-црквени сабори, вашари и окупљања одржавани су управо у време Њених празника. У односу на Бога, који је често доживљаван као строги судија, Богородица је била ближа срцу и уму обичног човека.
Појас је њен материјални, земаљски репрезент, јер, оно што је једном било у додиру, остаје увек у додиру. То је један од принципа магијског, прелогичког мишљења уткан у религијски и метафизички однос према стварности – или, прецизније – то је принцип који влада оним делом стварности који се не може објаснити рационалним категоријама – барем не оним које нам је у наслеђе оставио Декарт. Његова рационалистичка парадигма је сву мистику и тајновитост људског постојања прогласила ирационалном доприневши постепеном рашчаравању света. Ипак, упркос упорном раду на расклапању предања и архетипских симболичких образаца на којима почивају, тајна човековог стварања, трајања и нестајања и даље постоји и обликује онај део стварности који се отима баналности материјалистичког детерминизма. У овом паралелном свету и дан-данас влада непрекинута веза између сазнатог и несазнатљивог, опипљивог и невидљивог, између материјалног и духовног. Тај свет почива на интуитивном знању, назовимо га и вером, о смисленој, логичној, ЛОГОСној повезаности свих ствари и читаве створене природе и на поверењу да над њом бди љубавно око Створитеља.
Mедијска неман
Дакле, оно што је једном било у додиру остаје увек у додиру. То објашњава одлуку мештана једног села у источној Србији, који су, у немогућности да дођу у Београд и поклоне се светињи, организовали молебан испред иконе која је била освећена на кивоту у којем појас стоји. А то објашњава и километарске редове поклоника који су, током претходних дана били спремни да дуго, стрпљиво и посвећено чекају на несвакидашњи сусрет.
И док су они стајали и чекали, медији су настојали да „објасне”, а много ређе и да разумеју, овај, како су га сами прогласили, „изненађујуће” масовни догађај. Ко су људи који стоје у реду? Да ли су они уопште верници? У шта верују? За кога гласају? Да ли подржавају студенте или власт? Да ли су фетишисти и идолопоклоници или хришћани? Зашто не раде нешто корисније? Ко ће профитирати од овог догађаја? Ред омаловажавања поклоника, ред одбране, много мржње, врло мало суштине. Идеологије, а пре свега ароганција, онеспособљавају објективну спознају.
Незасита медијска неман неуморно је производила сензационалистички садржај не доводећи ни у једном тренутку у питање своју улогу у креирању догађаја. Да ли би поклоњење било тако масовно да није било такве медијске покривености? Долазак честице Богородичиног појаса у Покровску цркву у Петроварадину у октобру 2025. године прошло је готово незапажено. У сенци актуелног медијског спектакла је остала и изложба посвећена Св. Сави у Галерији САНУ, на којој су изложене значајне православне реликвије.
У сенци је остала и чињеница да се на свакој литургији срећемо са самим Богом – силаском Светога духа освећују се хлеб и вино и постају крв и тело Исуса Христа. Али за ову сенку не треба кривити медије.
Истини за вољу, интензитету догађаја допринела је и чињеница да је боравак појаса у Београду био временски веома ограничен. Намеће се питање, зашто је то тако? Не припада ли он читавој хришћанској васељени и зар не би било логично да је чешће обилази? Но, по аналогији са литургијом, то можда није потребно. Ватопедски монаси се над њиме свакодневно моле за спасење целог света.
Али, добро. Мошти, иконе и друге светиње, као и поклонички походи одувек су служили да кроз својеврсну аскезу, а вишесатно стајање у реду за целивање јесте било аскеза, обнове и појачају веру и укрепе дух поклоника.
А међу поклоницима је било верника различитих врста. Било је и традиционалних и уцрковљених и оних који одлазе у цркву само да би упалили свећу и… да не набрајам које су све врсте верника препознате у антрополошким и социолошким истраживањима спроведеним током последњих неколико деценија откад је религија поново постала важан друштвени и култури састојак. О томе како су они доживели све што се десило могли бисмо да закључимо само након темељног истраживања и анализе њихових наратива и свих димензија феномена. Недавно истраживање Етнографског института САНУ спроведено међу црквеним верницима показало је да чак и међу њима постоји таква разноврсност ставова и о црквеном и о ванцрквеном животу, да се отимају једнозначном научном закључивању. Тим пре би се то могло очекивати међу поклоницима појасу. Међутим, оно што их несумњиво уједињује и што открива дубље разлоге читаве појаве јесте чињеница да се грађани Србије већ деценијама (вековима?) налазе у стању колективне трауме: ратови, страдања, сиромаштво, санкције, сива економија, бомбардовање, насиље, масакри, несигурност, урушавање државе и свега онога што она треба да буде за своје грађане. Људски живот на овим нашим просторима не вреди много, те су сви ти обесхрабрени, намучени, понижени, изгубљени, болесни, обесправљени, рањени, уплашени, оптужени људи, којима је јасно да од земаљских владара не могу очекивати никакво добро, стали у ред и свој поглед управили ка Небу.
Рат за преображај
Иако је кључна реч јавног говора била „изненађење”, изненађења заправо није било. На то нас подсећају свакодневни масовни походи у манастире Тумане и Острог, као и испраћај и сахрана патријарха Павла 2009. године. Није било изненађујуће ни политичко окоришћавање о светињу. Политичке вође су вазда шуровале са Црквом и њеним симболичким капиталом, а Црква је на то пристајала, увек на своју штету. Донекле изненађује количина презира према поклоницима која је долазила од појединаца из редова тзв. интелектуалне елите. Међутим, Питер Бергер пише да је она (интелектуална елита) једини стварно секуларизовани (но, не и фашисоидни!) слој савременог друштва. Дакле, како би рекао Свети владика Николај: „Ништа ново под капом небеском, осим васкрслога Христа.”
А Богородица?
Па, постоји још један принцип магијског или мистичног мишљења – а то је да слично производи слично. Појас служи да опаше и учврсти бедра, да онога ко га носи учини јачим, стаменијим и отпорнијим. Опасује се војник који иде у рат. Појас Пресвете Богородице сугерише да је време да се опашемо и најзад кренемо у рат – не физички рат, пушкама и пиштољима, него у један много важнији –духовни рат против и за себе – рат против среброљубља, зависти, себељубља, гордости, похлепе, суровости. Рат против зла које је у нама и рат за истински преображај којим ћемо се показати достојним Лика по ком смо створени.
Извор: Политика Онлајн
