Пише: Милош Миљковић
Свеопштој жалости поводом смрти католичког поглавара папе Фрање придружила се и Србија, иако је већински православна земља. Жал није била утемељена само на томе што је отишао умерен и скроман највиши католички достојник, окренут бригама најугроженијих, већ и што је по два кључна питања за однос Ватикана и Србије остао на позицијама важним за овдашњи народ у већини: папска држава није признала независност Косова, а хрватски надбискуп и кардинал из времена нацистичке и квислиншке НДХ Алојзије Степинац није проглашен за свеца.
“Имамо папу, Американца”
Онда се на балкон Базилике Светог Петра попео кардинал Роберт Превост, зачуло се “habemus papam”, а домаћи стручњаци опште праксе са “отворених универзитета” испред продавница, по кафанама и кафићима одмах су извели закључак: “Американац? Ништа то не ваља”. Папа Лав XIV, 267. по реду на престолу Светог Петра, рођен је у Чикагу, од родитеља пореклом из Еквадора и Француске. Дуго је службовао у Перуу, па га због тога многи перципирају као папу који заправо долази из Јужне Америке, као што је и његов претходник Фрања био из Аргентине. Детаљи досадашње биографије папе Лава XIV заправо су мање важни, јер ће се рачунати и остати записано пре свега оно што учини у време свог понтификата.
Када се говори о два питања која се највише тичу односа наше државе и Ватикана, мало је вероватно да ће се став Свете столице о непризнавању Косова мењати. Када је реч о канонизацији Степинца, ситуација није баш тако извесна. Било би право изненађење да чланови Хрватске бискупске конференције не покушају да у време новог папе то питање, за њих од највећег значаја, не врате на дневни ред.
Да ли ће папа Лав XIV попут свог претходника бити спреман да саслуша и аргументе Српске православне цркве или ће попустити под притисцима из Хрватске, отворено је питање. Слично се може рећи и када је однос према Косову у питању, а стручњаци са којима је НИН разговарао сматрају да се треба уздржати од прераних закључака.
Да односи Србије и Свете столице остану на високом нивоу, могло би да помогне и то што је папа Лав XIV, када је прошле године као кардинал боравио у Београду, из њега понео лепе успомене, иако то не може бити од пресудног значаја.
Степинац и неразјашњене историјске тачке
Дарка Танасковића, универзитетског професора и некадашњег амбасадора у Ватикану, питамо како оцењује однос почившег папе Фрање према покушајима канонизације Алојзија Степинца, те да ли се може очекивати актуелизација тог питања након устоличења новог католичког поглавара. Бивши амбасадор и један од најбољих домаћих познавалаца политике Свете столице за НИН одговара да је папа Фрања у вези са довршавањем поступка канонизације бившег загребачког надбискупа Алојзија Степинца испољио висок степен хришћанске одговорности и тананог осећаја за прошлост, савременост, а понајвише будућност. То је учинио када је у Ватикану закључено да су за канонизацију Степинца испуњени сви услови, а она је зависила само од папске одлуке.
“Папа Фрања није оспорио Степинчеве моралне врлине, али је запазио да у погледу његове канонизације постоје неке ‘неразјашњене историјске тачке’. Да се оне покушају разјаснити, иницирао је 2016. године, заједно са покојним патријархом Иринејом, формирање мешовите католичко-православне комисије Бискупске конференције Хрватске и Светог архијерејског синода СПЦ, што је био екуменски искорак без преседана. Питање Степинчеве канонизације је и даље отворено и сваки папа би га могао актуализовати”, наводи Танасковић.
Иако је такве ствари незахвално предвиђати, наш саговорник не верује да ће међу приоритетима Лава XIV бити преиспитивање става његовог претходника у односу према овом вишеструко осетљивом питању, иако ће притисака да се поступак канонизације оконча свакако бити. Танасковић скреће пажњу да би ваљало избегавати сувишне спекулације, а првенствено оне неосноване.
“Тако је, рецимо, један ‘познавалац’ ватиканских прилика приметио да се из чињенице да је у ложи Цркве Светог Петра, приликом проглашења избора новог поглавара, лево од државног секретара Пијетра Паролина стајао врхбосански кардинал Винко Пуљић може претпоставити да ће хрватско високо свештенство убудуће имати више утицаја у папином окружењу. А заправо, Пуљићу је то место припало почасно, као најстаријем кардиналу у конклави”, објашњава Танасковић.
Др Џулс Гомес: Леон XIV одбацује папски примат – ка пуном јединству свих хришћана
Нашег некадашњег амбасадора при Светој столици питамо и да ли се може очекивати да Католичка црква са доласком новог поглавара задржи принципијелан став по питању непризнавања Косова, те колико је за Србију важно да се такав став Ватикана не мења. Професор Танасковић подсећа да је приликом објављивања именовања искусног ватиканског дипломате Луиђија Бјанка, који је до сада углавном службовао у Африци, за папског нунција у Словенији и апостолског делегата за Косово, Света столица званично поновила да не признаје независност “Косова”, што је у јавности изазвало одређену збуњеност.
“Треба рећи да је 2018. године претходна апостолска нунцијатура уздигнута на ниво Призренско-приштинске бискупије и да се њоме управља непосредно из Ватикана, док додатну дужност нунција у Словенији, као апостолског делегата за Косово, Света столица настоји да представи у контексту црквеног делокруга, док упућени аналитичари оцењују да је реч о особеној ватиканској ‹преддипломатији›. Упитани због чега нунције акредитован у Љубљани, а не у Београду, од 2009. године представља Ватикан у Приштини, у Државном секретаријату Свете столице обично кажу да они ‹поштују међународно право, али и међународни живот›. Нема сумње да је Света столица успоставила такву институционалну и организациону структуру свога црквеног и државног присуства на ‹Косову› да би функционално била потпуно спремна за хипотетичко признавање његове независности”, каже Танасковић. Међутим, додаје он, како је реч о једној спорној и проблематичној међународној ситуацији, Света столица, којој она ни издалека није значајна као што су, у другачијем геополитичком тренутку, биле државне независности Хрватске и Словеније, неће се залетати и себи непотребно компликовати односе са одређеним факторима на Балкану и у свету, до којих јој је, поготово трајно, неупоредиво више стало.
Он сматра да ће се Света столица понашати доследно опрезно и рационално, као што, рецимо, својевремено ни ратну НДХ није службено признала као независну државу. Танасковић закључује да је за Србију, наравно, битно да Ватикан одржи такав приступ, јер он, поред утицаја на опредељивање неких, особито већински католичких земаља, указује и на чињеницу да је “Косово спорна парадржавна творевина”.
Политика која је давно утврђена
Јован Палалић, посланик који се релацијама између Србије и Ватикана бави дуже од једне декаде и који је председник посланичке Групе пријатељства “Србија – Италија и Света столица“, за НИН наводи да је политика Ватикана када је у питању однос према Косову давно утврђена, још за време папе Бенедикта XVI. Он каже да је из низа разговора са представницима Свете столице и на основу одлука које су они доносили стекао утисак да они Косово третирају као једну «стварност» која за њих практично представља државу. Палалић додаје да Ватикан са представницима Косова има односе који нису дипломатски.
“Али они због првенствено сопственог моралног престижа, у жељи да не доприносе преседанима који крше међународно право, јер они јако у овом тренутку полажу до функционисања Уједињених нација, не желе да иду тај корак даље. Они чекају расплет преговора између Београда и Приштине и мисле да се у перспективи то може тако решити, да ће се Србија сагласити са тим чином. Ја сам такве гласове чуо иако сам им, наравно, више пута демантовао да је то апсолутно незамисливо», истиче Палалић.
Он подсећа да је Ватикан отворио канцеларију за везу за Косово, која нема дипломатски статус, и додаје да је то још један сигнал који говори да Ватикан жели да има односе са представницима институција у Приштини. Са друге стране, Палалић указује на то што је недавно именован нови нунције у Словенији који покрива Косово.
“Чињеница да апостолски нунције у Београду не покрива Косово, него то чини нунције из друге државе, говори једноставно о ономе што сам рекао на почетку: они Косово виде као један ентитет, као једну стварност, која за њих представља практично државу; као реалност са којом они желе да имају односе. Пре свега у намери да тамо шире утицај Католичке цркве. Управо у тренутку именовања новог нунција, била је званична изјава да је на Косову јака католичка заједница”, наглашава Палалић.
Када је реч о канонизацији Алојзија Степинца, Палалић се осврће на чињеницу да је почивши папа Фрања имао посебан однос и према Хрватској бискупској конференцији. Палалић не може да каже шта су били узроци таквог односа који је био доста компликован и којим су хрватски бискупи били незадовољни. Он скреће пажњу да папа Фрања није посетио Хрватску, за разлику од двојице његових претходника, папе Јована Павла и папе Бенедикта, који су то више пута учинили од осамостаљивања те државе. Осим тога, Фрања је практично променио читаву структуру Католичке цркве у Хрватској.
“Он је, гледајући шири контекст односа са православном црквом генерално, пре свега са Руском православном црквом, у том контексту видео потребу да гради добре односе са Српском православном црквом, или и да их не ремети својим одлукама. Његова идеја је била да се формира једна мешовита комисија која би истражила ствари које се тичу истине о улози кардинала Степинца у Другом светском рату. Папа Фрања је пошао од тога да жели да сазна истину», истиче Палалић.
Када говоримо о атмосфери која влада у Ватикану, код нашег саговорника постоји опрез како ће се ствари са евентуалном канонизацијом Степинца развијати. Палалић истиче да по том питању код њега постоји много већи опрез него када се ради о ставу Ватикана према непризнавању Косова.
“Постоји много околности које би налагале опрез. Пре свега, ја сам се срео са многим бискупима и кардиналима који на основу наратива грађеног дуго година имају слику да је Алојзије Степинац био мученик комунистичке диктатуре. Наратив је направљен тако да се одређени аспекти његовог живота истакну, а да се други прећуте. Он је представљен као мученик комунистичке диктатуре после 1945. године, а свесно је прећуткиван његов живот и деловање за време нацистичке НДХ; његова улога као викара усташке војске и његово ћутање на злочине који су се тамо дешавали. Пре свега, његова писма која је слао тадашњем папи Пију XII о покатоличавању Срба, где је он то наводио као известан успех”, указује Палалић.
Наш саговорник помиње и чињеницу да је кардинал из Сарајева Винко Пуљић био на балкону Базилике Светог Петра у моменту објављивања да је изабран папа Лав XIV, у непосредној близини кардинала Пијетра Паролина. Палалић каже да му то говори да је могуће да ће представници Хрватске бискупске конференције или Бискупске конференције БиХ покушати да кроз нову структуру која се буде градила у Ватикану отворе ту тему.
Ипак, он напомиње да постоје и нови кардинали који кажу да је довољно то што је Алојзије Степинац већ блажени, те да католички верници у Хрватској могу да га на тај начин поштују.
Извор: НИН
