Piše: Vojislav Crnjanski Spasojević
Mračna bajka o ljudskom posrnuću Mihaele Šumić „Čovjek vuk“ našla se u izboru od 13 konkurenata za ovogodišnju Evropsku nagradu za književnost. Vešto koristeći elemente hispanoameričkog magičnog realizma, autorka se uhvatila u koštac sa čuvenom Plautovom izrekom da je čovek čoveku vuk, odnosno da tamo gde ima ovaca, vukovi nikad nisu daleko.
Kada radnja ne bi bila smeštena u imaginarni Selvanto, negde na španskom govornom području, mogla bi se dešavati bilo gde. Kulise poznate: posleratni period, ratno profiterstvo i zločini, nasilje, strah, politička zamešateljstva, licemerje pojedinih crkvenih velikodostojnika, kriminal i pokušaji da se on zataška umesto da se istraži, kupovina glasova, pedofilija, zlostavljanje ranjivih grupa… Sve ovo dolazi još više do izražaja u maloj sredini, koja nema snage da se suoči sa istinom, pa se skriva iza mitova, u alkoholu i suzama. U ovoj pitkoj storiji, koja uopšte ne beži od toga da bude prepoznata, razaznajemo čak i konkretne situacije kojima smo svedočili – na primer smrt mladića Darijela, nađenog u reci, kao i protesti koje pokreće njegov otac pošto policija proglasi da je reč o samoubistvu.
O Čoveku vuku više ćuti nego što priča don Aliri Ibara, seoski učitelj sa proročkim moćima. I sam je očevidac neverovatnog nasilja u detinjstvu, a zatim i misteriozne smrti jedanaestogodišnjakinje Sabine Ordonez. Od početka nam je jasno da ovo zapravo nije krimić, već alegorija, kao što nam je jasno da se ljudski i vučji tragovi stapaju, a da je zatvorena, prepadnuta sredina, kao što je mitski Selvanto, idealna za manipulacije. U jednom intervjuu, Mihaela Šumić konstatuje da „mitovi u dečjem svetu služe kao svojevrsne lekcije o stvarnosti, a u svetu odraslih kao beg“. Pričanje priča oduvek je pomagalo zajednicama da se suoče sa realnošću, nekada ih je mobilisalo, a nekada, kao u ovom slučaju, tešilo i pasiviziralo.
I zato se čini da je ova bajka posvećena upravo „ćutljivcima“, nemim posmatračima svojih i tuđih sudbina. Nedelatnicima koji se u tišini mole „da ne bude gore“ ili, ako je već jako loše, „da što pre prođe“. Onima koji misle da je bolje da „gutaju“ sve što im se kaže nego da sami kažu, a još manje upru kažiprstom. Onima koji su dozvolili da ih se zatvori u Selvanto i da im se oduzmu prava za koja su se izborili još u prošlom veku. U romanu, don Alirio se sa traumom nosi tišinom, ali ga zbog toga godinama izjeda griža savesti. I drugi ćute, jer Čovek vuk voli one koji ćute. Voli grobove „zasute šakom zemlje za šaku tišine“. No, Mihaela Šumić jasno pokazuje da i neprogovaranje, a ne samo reč, može da ubije. Na ljudima je da izaberu.
Inače, ubijena devojčica zaista je postojala, ali pod drugim imenom. Njena smrt u Meksiku devedesetih godina prošlog veka (zvuči simbolično, ali nije) poslužila je autorki kao inspiracija. U romanu prvencu ona oštro preispituje rodne stereotipe, naročito nasilje nad ženama i pripadnicima LGBT populacije, koristeći razne verske i mitološke simbole. Osim vuka, u snovima i halucinacijama pojavljuje se i zmija (kao mizogina predrasuda da je žena ta koja navodi na greh), a tu su i so i zemlja, kao izvori života.
Reklo bi se da je Mihaela Šumić izabrala bajkovitu formu da bi nam priredila pokaznu vežbu kako bajke i mitovi deluju na nas, šta je to u šta verujemo i kakvi zbog toga možemo postati. Da je sve ipak daleko od „tamo neke bajke“, ukazuju snažni stihovi na samom kraju, koji nas podsećaju da je ova spisateljica nagrađivana pesnikinja, kao i odličan prevodilac sa španskog, poznata po prevodima dela Fernande Melčor.
Izvor: NIN
