Piše: Jovica Aćin
Trebalo je nešto da napišem o Plutarhovom dijalogu o licu koje se pomalja na obasjanoj strani Meseca. Samo pogledajte i jedino slep ili pomućenog vida i onaj bez ikakve mašte lice na Mesecu neće videti.
Tako sam se noćas začitao u zbirku Plutarhovih zapisa o moralu. U njoj su sakupljeni svi spisi grčkog istoričara i filozofa, a koji ne pripadaju njegovim glasovitim Životima i Paralelnim životima. Vreme je brzo proletelo i ja sam,prilično pospan, duboko već u noći, odlučio da dovršim započeto čitanje samo još teksta O tome kad crno je belo, a belo je crno, i predam se snu.
Tu je Plutarh govorio šta mu se dogodilo dok je radio kao sudija. Pred njim su se na sudu našla dvojica. Kleobul i Lukije. Dan ranije Lukije je baš od sudije, na ulici, ukrao divni krater za vino. Oko osam litara vina moglo je da stane u njega i bio je oslikan figurama Dionisa i njegovim pratiljama, menadama. Pečen je i oslikavan naročito po narudžbi Plutarha i bio je namenjen za gostinsku upotrebu u njegovoj kući. Lukije je, međutim, odmah prodao krater slučajnom prolazniku, Kleobulu.A ovaj je uhvaćen sa ukradenom keramikom u rukama. Krater nije mogao a da ne privuče pažnju svakog ko bi ga ugledao. Gledajući iz današnjeg vremena, mislio sam, takva antika nema cenu. Navodni lopov ju je dobio budzašto. Lukije je uhapšen u taverni, dobro podnapijen. Razbacivao se novcem i izazivao tuču.
Plutarh je bio rođen nedaleko od Delfa, pa iako je primio rimsko državljanstvo veći deo života proveo je u Delfima. Zanimljivo je da je sud, u Delfima, imao samo tri presude. To pisac tek uzgred spominje. Oslobođenje okrivljenog, progon ili pogubljenje otrovom, kamenovanjem ili oburvavanjem s litice. Plutarh je Lukija oslobodio, a Kleobula osudio na smrt. Dok je izricao smrtnu kaznu pred očima mu je bio njegov vinski krater. U tom sudu ni pravo na žalbu nije postojalo. Lukije se odmah vratio u krčmu i nastavio s pijančenjem. Kleobula su izveli naoružani sudski stražari. Krater je vraćen vlasniku. I Plutarh je, oholeći se, nosio taj velelepni komad ulicom dok ga je ćerkica držala za rub tunike.
U to iz taverne izlete pred njih pijani Lukije i podsmevajući se Plutarhu pokuša da mu otme krater, ali ga filozof nije puštao. Zato nasilnik, uz povik da ako već ne može još jedared da ukrade i proda krater, barem će sebi priuštiti ženu i zgrabi devojčicu, te s njom u rukama zaždi ulicom prema Apolonovom hramu. Plutarh zajauka. Ispusti krater i poče da se udara u grudi. „Zar mi je krater važniji od ćerke!?“ Kleobul, koji je tome bio svedok, ote se stražarima, pojuri i stiže nasilnika, pa ga odalami po glavi tako da ovaj pade na tle kao proštac. Onda osuđenik na pogubljenje blago uze devojčicu za ruku i odvede je do oca.
Kleobula su, razume se, jer presuda je presuda,bez pomilovanja,izložili dosuđenoj smrtnoj kazni. Lukije je ostao bez kratera i bez mlade žene,samo sa čvorugom na glavi, i nastavio je sa svojim lopovlucima. Počeo je pametnije da ih radi i nikad više se nije sukobio sa zakonom. Naoko je postao čestiti građanin.
Plutarh je napustio zvanje sudije i izabran je za sveštenika u Apolonovom hramu, a takvih je bilo samo dvojica.Ostatak od tridesetak godina života bio je posvećen organizovanju Misterija koje su bile na glasu u svekolikoj Grčkoj i u celom Rimskom carstvu. Jedina rečenica kojom je komentarisao slučaj nalazi se na kraju spisa:„Prihvatam moralnu krivicu u tome kad sam u belom video crno, a u crnom belo.“
Otada je voleo da se druži sa Pitijom koja je, drogirana podzemnim gasovima, proricala u Hramu. Poslednje što će napisati bila je rasprava o tome zašto Pitija svoja proročanstva umesto u stihovima izgovara u prozi. Jedno od njenih čuvenih proročanstava glasilo je: „Ko ne vidi belo, njemuje sve crno.“ Nema sumnje da je i ona znala za Plutarhovo sudijsko slepilo.
Utonuo sam u san, ali sam se iz njega budio nekoliko puta, sve misleći o tome što sam bio pročitao i, pod mesečinom, pokušavajući neuspešno da odgonetnem poruku. Izjutra sam se ponovo mašio knjige, ali spis O tome kad crno je belo, a belo je crno, nisam nalazio. Nije bio ni među onima za koje je bilo dokazano da nisu Plutarhovi i koji se otuda nazivaju Pseudo-Plutarhovi. Mora biti da sam, oprhvan sanjivošću, celu stvar samo umislio. Ali ona mi je toliko ličila na Plutarha i njegovu potragu za moralom u nastanku kosmosa. I ja još verujem da taj utvarni spis negde mora postojati. Ili sam ja možda mesečar, a tad bi moje lice moralo biti na Mesečevom disku, ako ne na vidljivoj strani Zemljinog satelita, onda svakako na nevidljivoj za nas, večito tamnoj.
Izvor: Dnevnikova nedeljna kultura
