Piše: Igor Karaulov
Preveo: Želidrag Nikčević
Upravo objavljeni roman Zahara Prilepina posvećen je Stepanu Razinu, najpopularnijem liku ruskog folklora. I, možda, najparadoksalnijem: narod koji je izgradio veliku državu napravio je svojim omiljenim herojem čoveka koji je tu državu skoro uništio.
Kako se to moglo dogoditi? Prilepinova knjiga pomaže u odgovoru na ovo pitanje. Razlika između buntovnika i državnika u našoj zemlji nije toliko velika. Razin je mogao postati novi Jermak, osvajač zemalja za presto. Donski Kozaci mogli su umesto pobune na Volgi da na poklon caru donesu Krim, ili čak Carigrad. Zar širenje ruskih granica nije bila neka vrsta pobune, pravilno usmerene? Pa ipak, mi za trpezom pevamo o Razinu, a ne o Jermaku…
Prihvatajući se takvog junaka, autor je, naravno, morao da pokuša da se udalji od šablona oličenih u legendi o znamenitoj persijskoj princezi. Zaista, kako je kritičar Aleksej Kolobrodov uspeo da primeti, reč „Stenjka“ se nijednom ne čuje u Prilepinovom delu. A mi se opraštamo od junaka u 27. godini, kad mu još nije palo na pamet da digne pobunu. Detinjstvo, mladost i odrastanje junaka – to je ono što opisuje Prilepin. Ovde mi pada na pamet analogija sa romanom Hajnriha Mana „Mlade godine Henrija IV“, ali postoje i drugi primeri u zapadnoj književnosti sa kojima bi se ovaj roman mogao uporediti.
Knjiga o Stepanu Razinu mogla je biti drugačije nazvana, ali Zahar Prilepin je neočekivano izabrao naslov „Tuma“. Ova reč se na Donu koristila za označavanje mešanca – Kozaka čija je majka bila Tatarka ili Turkinja. Stepan Razin je bio takav Kozak. Ako se ova reč nalazi u naslovu, to znači da ima posebno značenje za autora. Kakvo tačno?
Može se pretpostaviti da je Razin za Prilepina simbol evroazijstva, izvorne višeplemenske strukture Rusije. Još jedna karakteristika Prilepinovog Razina govori u prilog tome. Autor svog junaka čini poliglotom. Razin govori osam jezika, i svi ti jezici se čuju u romanu.
Pa ipak, ako je glavni lik mešanac, neizbežno ga upoređujete sa drugim književnim mešancima. U aktuelnoj čitalačkoj javnosti postoje dva: Hari Poter iz epa DŽ. K. Rouling i Džon Snou iz „Pesme leda i vatre“ Džordža Martina.
Međutim, Prilepin temu mešanca tretira na potpuno drugačiji način od kultnih anglojezičnih autora. Priče o Hariju Poteru i Džonu Snouu vrte se oko ideje o izabranosti: „Kamen koji su graditelji odbacili postao je glavni ugaoni kamen.“ Ali u „Tumi“ sve je potpuno drugačije.
Niko ne naziva Stepana izabranim, i ništa u tekstu ne nagoveštava veliku sudbinu junaka. U suštini, autor nam govori o životu običnog Kozaka 17. veka, i to je veoma ruski, možda čak i tolstojevski: kad istorija zahteva heroja, heroj će se sigurno pronaći.
Tekst romana nije građen linearno, već je ispleten iz dve priče koje se na kraju spajaju. U jednoj od njih, junak se rađa, odrasta i postaje čovek. U drugoj pokušava da preživi u azovskom zatvoru, u turskom zatočeništvu, gde završava pretučen i slomljen.
Ova druga priča deluje kao izmišljena; u životu pravog Razina, koliko mogu da procenim, nije bilo ničeg sličnog ovome. I istovremeno, upravo je taj deo romana najautentičniji, čak i autobiografski, jer jasno odražava iskustvo samog Zahara Prilepina koji je preživeo pokušaj atentata. Bez tog iskustva, knjiga, koju je autor negovao celog svog odraslog života, jednostavno ne bi nastala.
Savremenost u romanu povremeno prosijava kroz 17. vek, bilo da autor prikazuje lukave ukrajinske zaporoške Kozake koji ne mogu da izaberu pravu stranu istorije, ili moskovsku vojsku koja dolazi, slabo motivisana i nesposobna za borbu, ili moskovske prodavnice prepune robe, dok branioci Rusije pate na Donu. Ništa se ne menja, mi smo i dalje isti kao što smo bili tada, i imamo slične probleme. Ali – da li to znači da se možemo vratiti i svojoj staroj slavi?
U svojim intervjuima, Prilepin pronalazi evropsku paralelu za svog junaka: d’Artanjan, koji je živeo u isto vreme kad i Razin, zapravo je sahranjen u Mastrihtu i stekao je besmrtnost u Diminom romanu. Ali Stepan u azovskoj tamnici više podseća na drugog Diminog lika, Edmona Dantesa.
Generalno, roman, koji će se porediti i već se poredi sa „Tihim Donom“, glavnim delom o Kozacima i najvišim primerom narodne, „utrobne“ grane naše književnosti, istovremeno je čvrsto ukorenjen u zapadnom književnom kontekstu. Stoga očekujem da će „Tuma“ zainteresovati ne samo naše čitaoce, već i strane čitaoce.
Zaista, koliko adekvatno može biti preveden roman? Čitajući ga, činilo mi se da je ova knjiga tvorevina natčovečanskog uma, toliko su neverovatni i njen jezik i autorov pogled.
Razumem da postoje književne tehnologije. Da li su potrebni umeci na turskom, srpskom, poljskom i drugim jezicima? Za to postoje prevodioci. Da li je potrebno konstruisati poseban jezik koji prikazuje ukus vremena i mesta? Uzmeš rečnike kozačkih i drugih dijalekata, slikovnice koje pokazuju kako se ferjaz razlikuje od kaftana, a končar od žagrija.
Ali je nemoguće odglumiti, izvući čistom veštinom, efekat prisustva koji nastaje pri čitanju „Tume“. Autor je toliko slobodno orijentisan u svetu koji je stvorio da zajedno sa njim vidimo kako se oblaci kreću nebom, čujemo kako ptice pevaju. Ali pre svega, „Tuma“ je knjiga mirisa. Ovde sve miriše: stepske trave, krv, pa čak i hladna voda. Čulo mirisa, najživotinjskije od čula, ovde je totalno oslobođeno.
U našoj književnosti postoje prozna dela koja su njihovi autori definisali kao poeme: „Mrtve duše“, „Moskva – Petuški“. I mada Zahar Prilepin nije ponovio ovaj potez, mislim da „Tuma“ zaslužuje naziv poeme više od bilo koje druge ruske proze.
Izvor: Iskra
