Како је Маузолеј промијенио визуелно изглед Ловћена тако је пропагандом све урађено на преименовању народа који је створио Црну Гору. Ако кажем да је главне пропагандне активности приликом изградње Маузолеја водила Матица хрватска, мислим да сам довољно указао на оно што се жељело постићи. Сјећам се пропагандних лажи да ће Маузолеј економски препородити општину Цетиње а он је само унио раздор и подијелио браћу који се у посљедњих тридесет година само повећавао
1-Својевремено је Аристотел рекао: ,,Ако кажеш истину, навући ћеш срџбу људи. Ако је не кажеш, срџбу Божију“. Мислим да се пред овом дилемом налази скоро сваки стваралац, којег судбина усмјери да се бави књигом. Ја сам добровољно одабрао да слиједим ову Аристотелову изреку о чему свједоче бројне књиге и публикације које сам написао или приредио, каже у интервјуу за Српске народне новине историчар и публициста Јован Маркуш.
Јован Б. Маркуш рођен је 20.01.1949. на Цетињу, од оца Бранка и мајке Вишње (рођ. Павићевић).
Основну и средњу школу завршио на Цетињу, Машински факултет у Београду 1974, а специјализовао је расхладну технику у Италији и Њемачкој.Служи се француским и италијанским језикoм.
Поред професионалног ангажмана, био је и предсједник Извршног одбора, као и предсједник Скупштине општине Цетиње. Радио је у фармацеутској индустрији „Галеника“, Савезној управи царина СР Југославије, а био је члан Савјет министара Државне заједнице Србија и Црна Гора, при Генералном секретаријату.
Такође је био ангажован и као секретар Клуба посланика Народне странке у Скупштини Републике Црне Горе.
Јован Маркуш: Рушитељи Његошеве капеле не желе помирење, Лубарда предвидио катаклизму!
Данас у пензији и живи на Цетињу
Реализовао је и конструирао војностручне пројекте, а као предсједник градске владе и предсједник општине Цетиње руководио је обновом историјског језгра Цетиња са комплетном инфраструктуром, обновом око 60 цркава, манастира и културно-историјских споменика у општини Цетиње, а и био је иницијатор и предсједник Организационог одбора који је руководио преносом и сахраном земних остатака краљевске породице Петровић – Његош на Цетињу 1989.године
Објавио је књиге: „Повратак краља Николе I у отаџбину“, „Родослови српских династија из Зете и Црне Горе“, „Народна странка у Књажевини и Краљевини Црној Гори 1906-1918“ (два издања), „Грбови заставе и химне у историји Црне Горе“, „Краљевина Црна Гора – Споменица јубилеја 1910“, „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори“,„Цетињски манастир – водич“, „Ризница Цетињског манастира“, „Црна Гора кроз историјска документа,-народ-језик-црква-држава (два издања).
Приредио је: „Народну мисао 1906-1907“ (два издања),„Програм Народне странке у Црној Гори“, „Референдум у Црној Гори 2006 – Бијела књига“, „Идентитет Црногораца“, „Војвода Петар Вукотић“, „Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице“, „Ризница Цетињског манастира“, „Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици“, „Саборни храм Св. Јована Владимира у Бару“, „Споменица Митрополита Амфилохија поводом 25 година митрополитске службе“, „Храм Светог Петра Ловћенског Тајновидца у Бару“.
Сарадник је бројних дневних листова и периодичних публикација: „Интервјуа“ и „Принципа“ из Београда, „Светигоре“ „ и „Светигора преса“ са Цетиња, „Народне мисли“, Гласа Црногорца“, дневника „Дан“ из Подгорице, и других.
Добитник је Награде Цетиња за обнову историјског језгра града, Прве награде за публицистику на Сајму књига у Подгорици, Награде за издавачки подухват из иностранства на Београдском сајму књига и Награде за књигу године ,,Лазо М. Костић“.
Јован Маркуш је почасни грађанин града Гринвил у држави Мичиген у САД, добитник Плакете за изузетан допринос приликом преноса и сахране земних остатака краљевске породице Петровић Његош, Медаље доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске, Ордена Светог Петра Цетињског и Одликовања Крст вожда Ђорђа Стратимировића.
2-По струци сте инжињер, али сте прије свега познати као истакнути историчар и публициста. Објавили сте велики број књига из домена историје Црне Горе и Цетиња. Како сте се опредијелили за ту дјелатност?
Тачно је, био сам кажу, добар инжењер и одличан организатор. Мислио сам да никада нећу написати ни ,,љубавно писмо“ а не неку књигу. Био сам посебно надарен за математику и физику а историју сам волио и добро знао, али сам је доживљавао као ,,белетристику“ поред предмета из природних наука. Као предсједник Извршног одбора Цетиња (градске Владе) и предсједник Цетиња од 1984. до 1989. радио сам самоиницијативно на преносу и сахрани земних остатака краља Николе, краљице Милене, принцеза Вјере и Ксеније, и тај посао је уз очекиване тешкоће успјешно окончан 1. октобра 1989. Међутим, убрзо послије тога поједине периферне личности почели су да лажу и себи приписују заслуге других личности. Тако је један од организатора техничког дијела церемоније Никола Поповић режију и сценарио филма ,,Преци и потомци“, који је стварно режирао пок Мило Ђукановић а сценарио написао пок. Ратко Ђуровић, једноставно приписао себи. Филм је сниман у вријеме преноса и сахране краљевске породице и ја сам као предсједник Организационог одбора на Цетињу био потпуно у току и знао истину. Слично је било и са комплетном копијом документације у вези са активностима око преноса коју сам посудио члану Одбора Светиславу Пулу Вујовићу, дипломати, коју ми никада није вратио а то је искористио да направи неку политички ,,подобну“ књижицу. Као искусни инжењер радећи на многим пројектима одлично сам знао како се хронолошки прилажу вјеродостојна документација и осјећајући обавезу да остане траг одлучио сам у знак сјећања на људе који су дали допринос том светом чину направим краћу студију са документима које неће моћи нико да фалсификује. Међутим када се кренуло у посао, онда је од замишљене књижице настала студија ,,Повратак краља Николе I у отаџбину“од 887 страница, за коју сам на Првом Подгоричком сајму књига добио прву награду за публицистику. Када се кренуло онда није било више стајања до данас.
3- Живите на Цетињу. Били сте његов градоначелник и бавили сте се историјом града од његовог оснивања. По чему Цетиње има тако значајну улогу у нашој историји и култури, и шта оно представља данас?
Цетиње је настала као посљедња нада једног народа да му се име и сјеме не затру.У листу Јавор за 1892, у народопису Јована Ф. Иванишевића под насловом „Подловћенско Цетиње”, пише да се крајем прве половине 15. вијека у Подловћенски долац (како се Цетиње звало) доселио војвода Иван Боројев, Србин са Златибора из мјеста Стари Влах. Значи, први Цетињани су Срби са Златибора. Саздањем дворца господара Зете Ивана Црнојевића 1482. а потом Манастира Рођења Пресвете Богородице (Цетињског манастира) 1484.као сједишта Зетске митрополије, стварају се предуслови за настанак града који ће касније по ослобођењу од Турске постати и званична престоница међународно признате државе Црне Горе. Из наведеног јасно произилази да су управо Срби и свештенство Митрополије основали Стару Црну Гору, а не неко други.Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује. Требало би само поређати чињенице да би ствари постале јасне. Видјело би се да су комунизам и нео-комунизам, који је до скора био на сцени, уништио Цетиње. Нажалост оно је под влашћу ДПС и СДП постало супротност ономе што је некада представљало на ширим просторима. Од Цетиња је створена експериментална политичко–вјерска позорница а младе и недовољно информисане пропагандом усмјеравају против своје браће и своје Цркве.Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске“ позорнице од које корист убиру други ван Цетиња. У граду практично ништа не ради јер је привреда у посљедњих 30 година потпуно уништена, новца нема, град тавори, или боље рећи Цетиње и даље тоне а Цетињани ћуте, док се рискантне политичке и „вјерске” авантуре великодушно препуштају Цетињанима. У посљедњих 30 година, између три пописа број становника је смањен за тридесет посто и то већином младих и школованих људи. Нажалост, данас је стање такво а ко мисли да није нека ме чињеницама а не етикетама демантује.
Јован Маркуш: Који су се светитељи славили у вријеме Црнојевића?
4- Након рушења Његошеве капеле и подизања Мештровићевог маузолеја значајно се променио амбијент на Цетињу и његовом окружењу. Да ли видите везу између тих појава?
Као некадашњи предсједник Цетиња на основу неспорних чињеница могу рећи да је Мештровићев маузолеј ,,дивљи објекат“, који је насилно подигнут на туђем земљишту које је власништво Митрополије црногорско–приморске. Најумнији људи тог времена, не само са Цетиња већ и са простора тадашње Југославије, сматрали су да не треба разарати завјетну цркву Светог Петра Цетињског са Његошевим гробом на врху Ловћена да би се изградио Мештровићев маузолеј већ да споменик треба поставити на Цетињу.Довољно је прочитати публикацију ,,Сумрак Ловћена“ да вам ствари постану потпуно јасне. Како је Маузолеј промијенио визуелно изглед Ловћена са окружењем тако је не мање пропагандом све урађено на преименовању народа који је створио Црну Гору. Ако кажем да је главне пропагандне активности приликом изградње Маузолеја водила Матица хрватска, мислим да сам довољно указао на оно што се жељело постићи. Тада сам био студент и сјећам се пропагандних лажи да ће Маузолеј економски препородити општину Цетиње а он је само унио раздор и подијелио браћу који се у посљедњих тридесет година само повећавао.
5- Приредили сте више књига о животу Митрополије црногорско-приморске. Круна тог рада је капитална монографија о Цетињском манастиру. Који је његов значај у историји и духовном животу Црне Горе и цијелог српског народа?
Капитална монографија Цетињског манастира како по текстовима тако и по ауторима заслужује сву пажњу. То је и разлог да је награђена првом наградом на 60. Међународном сајму књига у Београду.Поводом обиљежавања 530-годишњице оснивања Цетињског манастира и 520-годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру, прву такве врсте у његовој вјековној историји. У предговору митрополит Амфилохије записао је између осталог сљедеће:,,Заиста овај манастир Рождества Пресвете Богородице, био је и остао, кроз своје више него петовјековно зрачење и кроз сва искушења, једно од ријетких црквених, културно-просвјетних и народно-државотворних средишта, не само код нас, него и шире у свеправославној, односно свехришћанској васељени. Он је цетињску пустињу преобразио у светилиште слично ономе светог града Јерусалима, у нашој пак помјесној Цркви, по улози и значају, припада му, као манастиру, такорећи прво мјесто послије манастира Пећке патријаршије. Тај значај добио је тиме што је од самог оснивања до данас био сједиште Зетске, потоње Цетињске митрополије. Да је Зетска епископија стекла значајно мјесто и углед унутар Пећке Патријаршије, види се већ од времена првог српског Патријарха Јоаникија, када је заједно са проглашењем Архиепископије пећке за Патријаршију, она добила звање Митрополије (1346).
Оснивање Цетињског манастира кнезом Иваном Црнојевићем (1484) и пренос столице Зетских митрополита, заједно са престоницом Зете, на Цетиње, нестанак државе Зете (1499), допринијели су да Цетињски митрополити, поред апостолско-црквеног служења, преузму на себе, већ од XVI вијека, и свенародну бригу. То нарочито важи за вријеме светородне лозе Петровића. Цетињски митрополити постају и владари, господари државице која се формирала око Цетињског манастира, а притом и носиоци обновитељне „идеје“ славено-сербског царства и Пећке Патријаршије, као њени егзарси од 1750. године (ту су изузетну улогу имали Свети Петар I Цетињски и Свети Петар II Ловћенски тајновидац). Тако се, заиста, у једном периоду, међу зидинама Цетињског манастира налазила, поред духовне, и сва законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.
Оно што даје посебно мјесто Цетињском манастиру јесте Ободско-цетињска штампарија. На њеном Ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва потоња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе све до наметања, племенско-брозоморним поремећајем ума, најновије дукљанско-монтенегринске идеологије, угрожавајуће и поричуће свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.Цетињски манастир поред свега онога што излаже ова монографија о њему и о многостраним плодовима његовог дјеловања, задобија још више на значају присуством у њему три знамените древне хришћанске светиње: руке Св. Јована Крститеља, дијела Часног Крста и чудотворне иконе Мајке Божије, зване Филеримос (привремено утамничене у цетињском Народном музеју), сликане по предању Апостолом и Еванђелистом Луком.Њима Цетињски манастир заиста стиче васељенски значај, а монографија о њему постаје прворазредни допринос обиљежавању 530-годишњице Манастира и 520-годишњице Ободско-цетињске печатње (штампарије).
На самој монографији је дуже времена радило више стручњака за разне области (историчара, црквених историчара, историчара умјетности,архитеката, архивиста, правника,теолога, фотографа, ликовних украситеља…).“
6- Три деценије сте блиско сарађивали са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, који нам је оставио грандиозно дјело. То се може сагледати и захваљујући обимном љетопису који сте приредили поводомдвадесетпетогодишњице архијерејске службе Митрополита Амфилохија „Обнова и изградња манастира и храмова у Црној Гори“. Како са ове дистанце видите улогу коју је он имао у судбинским збивањима по Црну Гору?
Када се буде писала историја Црне Горе у времену од 1989. до краја 2020, она се неће моћи замислити без позитивне улоге (директне и индиректне) Митрополита Амфилохија коју је имао у судбинским збивањима по Црну Гору. За вријеме три деценије блиске сарадње са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем имао сам прилике да упознам његово огромно знање и остале квалитете. Једноставно, како је вријеме одмицало имао сам осјећај да живим и радим поред будућег Светитеља. Посебно ми је то било на уму јер сам осјећао а једном приликом ми је и он то потврдио да су његови узори Свети Петар Цетињски и Свети Серафим Саровски.
Као инжењеру, који је имао велико искуство у обнови културно историјских споменика у општини Цетиње, мислим да сам довољно квалификован да укажем на само један сегмент његовог огромног стваралаштва, данас свакоме видљив.
Када је, прије тридесет година, митрополит Амфилохије, као широм православне васељене познати и признати теолог и духовник, стигао у свој завичај, на мјесто гдје се постављало питање судбине народа, морао је скупити сву своју снагу и окренути свој дух небу, јер је земља у коју се вратио стењала под тоталитаризмом који је оставио тешке посљедице: безбожност, братоубиства, подјеле и избезумљене људе. Чекао га је огроман посао. Закорачио је у простор древног памћења, богатог искуства и ружне стварности. Приликом увођења у Трон цетињских митрополита у Цетињском манастиру, 30. децембра. 1990. године, Његово Високопреосвештенство Амфилохије у својој бесједи је истакао да скоро нема ниједне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Бесједа на Цетињу била је путоказ за оно што је митрополит Амфилохије поставио себи као задатак у будућем раду на обнови запостављених и оскрнављених храмова.
У посљедњим деценијама прошлог вијека било је мучно и тужно гледати гомиле камења на рушевинама манастира, запустјела света здања, цркве без кровова и звоника, и то широм Црне Горе. До бројних црквишта и манастиришта, био је прави подвиг стићи, пробити се кроз шикару, кретати се козјим стазама и избегавати поскоке. Била је то срамота Црне Горе да у задужбини Јелене Балшић, творца епистоларне књижевности на, овим просторима, чувају стоку; да од полусрушепог манастирског здања у Врањини праве тор за овце; да на Старчевој горици на гробу српског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина умјесто цвијећа буде љеш мртве козе; да се у манастиру Стањевићима, који је безмало био 150 година престоница Црне Горе у доба Петровића Његоша, у гомили камења змије легу на месту где је Свети Петар Цетињски писао чувену Стегу… Здања прављена да покажу духовно богатство, да буду молитвена и административна седишта, гробна почивалишта владара, властеле и црквених великодостојника, али и да буду прве школе, скрипторије, прве штампарије, народна зборишта, уз помоћ вјековних завојевача, освајача и комунистичких власти, притом и дејством зуба времена, претворена су у ругла и срамоту.
У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа.
Велика обнова и градња храмова је услиједила након враћања народа Црне Горе својој православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома брзо дала богате плодове.
И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. Бројни обновљени и нови манастири као да чине дијелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска.
У љетопису „Обнова и градња Манастирац. и храмова у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), дат је податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката.
Мило Ломпар: Корчној је шахиста као уметник (Фељтон, шах и књижевност; 2. дио)
На крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази митрополит Амфилохије Радовић.
На крају 2020. године, констатовали смо да је блаженопочивши митрополит Амфилохије „с љубављу ка божанственим црквама” и опчињен љепотом дома Господњег саградио, обновио, реконструисао и осветио, за тридесет година своје архипастирске службе у Црној Гори, преко 700 црквених здања, отворено и нескривено се радујући што се кроз градитељство и звук звона, проноси кроз простор и вријеме слава имена Господњег.
Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном” даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од онога што је дневна политика покушала да направи од њега.
Међу многобројним новосаграђеним храмовима Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори.
На основу неспорних чињеница није тешко закључити, да Немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме митрополита Митрофана Бана у Књажевини и Краљевини Црној Гори и данашње вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налазио митрополит Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.
Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе митрополита Амфилохија које је изговорио, уочи доласка на, Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа.
7- Неуморни сте истраживач наше историје. Бројним документима и књигама разобличавате лажи квази-историчара, која је у функцији апологетике идеологије комунизма. Насупрот њима је свијетли примјер части и објективности, покојни Предраг Вукић, Цетињанин, ваш и наш велики пријатељ и сарадник. Кажите нам нешто више о њему.
Професор Предраг Вукић је био историчар и пјесник, изузетна личност каква се не сријеће сваког дана.Од Бога је био обдарен ријетким даром, да све што прочита меморише тако да су га оправдано назвали ,,ходајући архив“. Иначе, дуго је био једини историчар у Државном архиву Црне Горе,кога на жалост из идеолошких разлога нијесу успјели да искористе на откривању неспорних историјских чињеница. Овај истинити и правдољубивљи човјек живио је за двије ствари Цркву и историју. Поред рада у Државном архиву, као вјерник који је дипломирао на животу и чудима Светог Василија Острошког и врсни архивиста, сређивао је архиву манастира Острог припремајући се да се посвети монашком животу желећи да постане монах Давид.Нажалост жеља му се није испунила јер се упокојио у 54 години, али Митрополит Амфилохије знајући све његове жеље предложио је породици која је то и прихватила да се сахрани на монашком гробљу манастира Острог.На гробном споменику у Острогу стоји и да је носилац ордена Светог Саве, који је за многа своја добра дјела према цркви и нашем народу заслужио. Мислим да је за проучавање историје цркве и народа у Црној Гори највећи губитак у протеклом периоду 21. вијека упокојење несвакидашње личности проф. Предрага М. Вукића. Сматрам да сте урадили велику ствар када сте послије Пеђиног упокојења у његову част приредили и издали вриједне,,Прилоге за историју Црне Горе“ на којима је дуго радио.
Управо дружење са пок. Предрагом Вукићем подстакло ме да се почнем бавити истраживањем и разобличавањем дугогодишњих и очигледних лажи квази-историчара. Са инжењерским смислом за прецизност и систематичност почео сам почетком деведесетих година да се бавим питањима народности, цркве, језика и државе, тим више јер су лажи квази-историчара сваким дана постајале све веће а обичним људима многе ствари биле нејасне. Није било тешко уочити да су архиви на разним државним нивоима из идеолошких разлога послије Другог свјетског рата систематски ,, чишћени“ а многа документа уништена, или продата као стари папир за симболичну своту новца. При оваквом стању државних архива на назначена питања(народност, црква, језик, државни симболи…) није нам преостало ништа друго, већ да се бавимо мукотрпним трагањем за документима у приватним архивама разних личности. На овај начин сматрам да смо разобличили многе лажи квази-историчара а будућим генерацијама оставили вриједне зборнике докумената и књига, које више нико не може уништити. Да ли сам у праву не знам, али знам да ниједан документ који сам до данас објавио нико није оспорио а и тешко да ће моћи јер инжењерским прецизност и систематичност је дала резултате.
8- Били сте свједок и активни учесник друштвених превирања у Црној Гори. Ако се осврнете на та збивања како Вам се сада чини стање у коме сада налази Црна Гора?
Као послије великих поплава тако и послије великих друштвених превирања и промјена зна се што остаје на обалама, тј. на власти. Част изузецима, који само потврђују правило.Можда смо и ми који смо покретали ове друштвене промјене крајем осамдесетих година прошлог вијела и двадесете године овог вијека превише очекивали, заборављајући да се стање које траје преко осамдесет година не може промијенити преко ноћи, посебно не код народа склоног екстремима. Чини ми се да стање у којем се налази Црна Гора не обећава напредак. У посљедњих 35 година диктаторски систем је потпуно уништио домаћу привреду, тако да не производимо ништа а увозимо чак и воду које има у изобиљу у Црној Гори. У држави мало што функционише како треба, јер је диктаторска власт тако ,,увезала“ систем, да је утисак хаоса и безвлашћа потпуно тачан. Посебан проблем данас је дубоко подијељено друштво, иначе склоно разним подјелама и дугим памћењем лоших примјера.Ово је доста комплексна тема која би захтијевала веома обимну елаборацију. Ако ме питате да ли видим нешто позитивно у насталим промјенама, онда је то што се слободније прича и што имамо почетне назнаке на спречавању криминала и корупције које је произвела или гајила пала диктаторска власт који још немају судске епилоге.
9- Реците нам нешто о положају српског народа у Црној Гори, прије свега, али и у цјелини?
Одмах послије ослобођења 1945. године почело се са разарањем бића Црне Горе, наводно у корист ,,братства и јединства“ а у ствари се радило о преименовању Срба, који су били апсолутна већина у Књажевини и Краљевини Црној Гори а потом и у Краљевини Југославији. Како објаснити ако су Срби у Књажевини Црној Гори 1909. чинили 94, посто да Срба на првом посљератном попису 1948. у комунистичкој НР Црној Гори буде 1,78 процената? Гдје се то за 39 година, између два пописа, изгубило 92,6 одсто Срба у Црној Гори? При оваквом стању што се може рећи о положају Срба у Црној Гори осим о маргинализацији и жељи да Срби постану статистичка грешка. Како се кренуло послије деведесетих година са разобличавањем дугогодишњих и очигледних лажи долази до постепеног освјешћења народа и повећања процента Срба који данас износи 32,93 посто.
У доскорашњој заједничкој држави СФР Југославији у појединим тадашњим Републикама такође се тежило преименовањима Срба, што се послије распада и ратова деведесетих година показало у најгорем смислу тј. на организовано протјеривање. Довољно је данас погледати стање у Републици Хрватској и да стање Срба постане јасно. Мислим да је о трагичном стању Срба у Аутономној Покрајини Косову и Метохији беспотребно говорити.
10 – Од почетка пратите и учествујете у активностима Српског националног савјета на пољу очувања и заштите идентитета српског народа у Црној Гори. У чему видите значај овог дјеловања за српски народ?
Сваком просјечно образованом човјеку је јасно да су Срби државотворни народ који је створио државу Црну Гору. Самим тим, што данас у Црној Гори не постоји већински народ, неопходно је било да постоји и Српски национални савјет јер постоје национални савјети других народа. Богата издавачка дјелатност Књижевне задруге Српског националног савјета, Српске Новине Црна Гора, Српски радио и телевизија, организација разних манифестација и трибина од стране Српског националног савјета,…итд, гаранција је да Срби више не могу бити тотално маргинализовани и да се остваре жеље појединих екстремиста да Срби постану статистичка грешка. Дјеловање Српског националног савјета није ограничено само унутар Црне Горе већ обухвата шири српски културни простор повезујући тако браћу. Што друго рећи осим да пожелим даљи успјешан рад све док се ствари не врате у логичку раван.
Српске народне новине, јун 2025.
