Постоје многи боготражитељи у свијету, трагајући за изворним хришћанством. Можда је нама најпознатији примјер отац Серафим Роуз, који је у потрази за Смислом,тј. Христом, промијенио многе религије, филозофске системе, субкултуре. Сличан примјер је и Клаус Кенет, аутор књиге Кроз њиве глади до хлеба живота. Или Сундар Синг у Индији. Оваквих примјера било је много. И није само карактеристично за савремено доба, него се јавља са самом појавом хришћанства, која је једина истинска права револуција. . .
Слично наведеним људима је примјер и оца Гаврила Патачија. Мађар по народности, рођен 1932. године, као Георгије. Од дјетинства бива заинтересован за религију, иако потиче из не баш вјерујуће породице. Тако да са шест година се игра са другарима свештеника. Са шеснаест доноси одлуку да постане римокатолички свештеник, нежења. Ово наилази на неодобравање његове мајке, која га наговара да упише руски језик. Савјет мајке имаће одлучујућу улогу у његовом животу. Шетајући улицама Будима, улази у Православну Цркву, која је припадала Русима. Ово је била нека другачија Русија од оне атеистичке, које су познавали његови сународници. Мађарска је иначе припадала у том периоду тзв. Варшавском пакту. Посебно му се свидело полифоно појање, које га је подсећало на ангелско, као и једноставност вјерника. Почео је чешће да долази у Православну Цркву, иако је био римокатолик. Чак је и за вријеме молитве у католичкој цркви правио метаније,тј. поклоне до земље, за разлику од католичког обичаја клечења. Мада, ово је радио кад га нико није гледао. Уписује богословију, која је била под језуитима. После неког времена постаје католички свештеник византијског обреда. Све више се интересује за православље. Обрадовао се кад је Ватикански концил шездесетих година донио одлуку о приближавању православнима.
Преломни моменат код Георгија се догодио кад је упознао младог богослова српскога поријекла Бранка Савића, као и оца Кирила Драгомировића. Бранко ће се после замонашити добивши име Антоније. Они су били строги, нијесу му снисходили, рекавши му јасно да ако жели да припада правој византијској традицији треба да пређе у Православну Цркву. Убрзо се то и догодило. Написао је писмо надлежном бискупу, гдје му саопштава своју одлуку. Двије године након преласка, бива замонашен за расофорног монаха добивши име Гаврило. Отац Гаврило представља јединствен примјер храбрости и смелости потраге за изворима хришћанства, што у његовом случају није било нимало лако.
Једна од чувених поука оца Гаврила јесте “није се играти са вјечношћу“. . .
Милош Лалатовић
