Филм „Ко то тамо пева“ који је режирао Слободан Шијан важи за један од најбољих филмова икада снимљених на нашим просторима. Многи и данас понављају реплике из култног филма, јер одлична филмска екипа и узбудљива прича су само један од разлога због којих је филм постигао невероватан успех и ушао у историју као један од најбољих. Због тога, многе је занимало шта се дешавало иза камера и кроз шта је филмска екипа пролазила током снимања, а пред вама је 28 занимљивих чињеница, због којих ће вам филм „Ко то тамо пева“, постати још дражи.
1. На почетку је то требало да буде савремена прича, Телевизијска драма од педесетак минута. Место одигравања радње је аутобус ГСП-а, а главни лик је требао да буде старац који је кренуо да посети сина који служи војску у Београду.
2. Првобитно је замишљено да филм режира Горан Паскаљевић, који је одустао јер је почео снимање филма “Земаљски дани теку”.
3. Млади редитељ и сликар Слободан Шијан, који је иза себе тада имао неколико снимљених телевизијски филмова, предложио је да се сценарио промени и уместо телевизијског сними биоскопски филм, на шта је Душан Ковачевић радо пристао.
4. Директор филма био је Никола Поповић, који је био препознатљив радом на партизанским спектаклима, попут “Битке на Неретви”. Њему припадају највеће заслуге што је “Ко то тамо пева” упркос почетном одлагању уопште и снимљен.
5. Пошто се, Телевизија Београд, тада није бавила снимањем филмова намењених биоскопу, морао је да се потражи други продуцент. Кренуло је јурњава около по филмским предузећима, да би на крају иза филма у стао тада моћни “Центар филм”.
6. Главна улога требала је да припадне Мији Алексићу, који је првог снимањућег дана обавиестио редакцију Драмског програма да му није добро због чега не може да настави са радом, након чега је снимање отказано.
7. Снимање је почело 4. априла 1980. Оно што је посебно занимљиво – снимање је ишло редом, од почетног кадра, па надаље. То је знатно глумцима олакшало посао, јер су они могли на природан начин да развијају ликове.
8. Направљен је план да процес снимања траје само 21 (снимајући) дан, због чега се радило и по 20 сати дневно.
9. Екипа није користила рефлекторе, због чега је цео филм у смеђим и црним тоновима. Чак је за ноћне сцене као главно осветљење кориштена логорска ватра.
10. Филмска екипа се за снимање окупљала сваког јутра око 5 сати, испред Цркве Светог Марка у Београду.
11. Иако је Павле Вуисић у филмским круговима важио као “тежак за сарадњу, незгодан и неко ко воли да попије”, испоставило се да је Вуисић сваког јутра био први на окупљању, расположен ра рад и трезан.
12. Предео “недге у Србији” глумила је Делиблатска пешчара.
13. Улогу Мишка Крстића, Шијан је наменио Богдану Диклићу, кога из позоришта у ком је глумио нису пустили на снимање, због чега је накнадно одабран Александар Берчек.
14. Драган Николић као шлагер-певач није био предвиђен у првим поделама улога, али се испоставило да му је баш та улога потпуно легла. Његова улога је посвета Жики Павловићу и Џимију Барки.
15. Чичу Станојла Миленковића, лимара из околине Свилајнца, а овде у улози орача државног друма, Шијан је пронашао 1978. током аудиција за натуршчике за ТВ филм “Најлепша соба”. Он је касније признао да му је њега одабрао, јер му је била смешна комбинација кромањонске фаце и изузетне интелигенције.
16. Висок момак који буши гуме аутобуса је Милован Тасић – Таса (214 цм), тракториста из Инђије и члан шампионске генерације КК “Раднички” са Црвеног крста (1973.)
17. Уместо Павла Вуисића деду (који долази да посети сина) је на крају глумио Мића Томић.
18. У већем делу филма на задњем седишту, одмах поред прасића, појављује се баба обучена у црно. Она је била предмет раних теорија, од тога да представља смрт, која их чека на крају, онда да баба чува на прасиће, до тога да је у питању маскирани Предраг Прежа Милинковић, највећи српски епизодиста. Гледаоцима је највише стварало конфузију то што бабе час има, час нема. Није ни потписана на шпици. Шијан је објаснио да је то баба коју су успут нашли и стално је била у аутобусу, али се због лошег осветљења није увек видела.
19. Једног од двојице музичара, Миодрага Костића, Шијан је упознао на војној вежби на радару изнад Раље. Мића је свирао на концерту приређеном у част војске, а када је пао на колена, пред Уснијом Реџеповом, са све хармоником, Шијан је то запамтио. Годинама после потражио га је и понудио му улогу.
20. Млађег музичара глумио је тада 11-годишњи Ненад Костић, Мићин рођак. Он никако није успевао да научи свирати дромбуље, због чега је снимао на плејбек. Ненад је данас возач аутобуса на линији 17.
21. У завршним сценама, када путници оптуже музичаре да су чичи украли новчаник, па сви крену да их туку, Шијан је тражио крупан план. Други речима, Бата је стварно морао да ошамари малог глумца. Лупио му је толико јаку шамарчину да је Ненаду “зазвонило” у ушима, након чега је одмах пустио сузе. Побегао је са снимања у Панчево. Тамо се сакрио, а екипа га је цео дан тражила. Када су га коначно нашли, молили су га да се врати због филма, а Бата му је донео највећу бомбоњеру која је могла да се купи и дао му реч да више неће да га бије.
22. Пре почетка снимања екипа је добила модерну камеру, тек набављену за “Филмске новости”, а за пратњу посета Јосипа Броза Тита у свету. Камера је одлично радила, све до 25. априла. Тог дана снимала се сцена у којој Бата Стојковић јури зеца, такозвана “Пустите мене, ја сам бржи и спретнији”. Ођедном, на сету су се појавила тројица људи у цивилу, показала легитимације и узела камеру. Нико није смео да пита због чега, само су наставили да снимају старим камерама, од којих је једна била величине ормана.
23. Сценограф Вељко Деспотовић је аутобус за снимање нашао у Словенији, где га је користио Живојин Павловић за филм “Довиђења у следећем рату”. Био је сивомаслинасте боје, војнички, са сицевима, па су морали да га префарбају и додају блато, рђу и прашину, изваде сицеве и поставе клупе.
24. Било је предвиђено да у завршној сцени приликом бомбардовања животиње побегну из зоолошког врта, ипак од тога се одустало, јер због Титове смрти у земљи је била ванредна ситуација.
25. Слободану Шијану су у монтажи предлагали да избаци љубавну сцену Неде Арнерић и Славка Штимца у шуми, што он није прихватио. Данас је она једна од култних.
26. Пре премијере, филм је приказан Уметничком већу. Сала у Кошутњаку била је пуна. Приликом пројекције, Шијан је остао забезекнут. Током приказивања филма, нико се ни један једини пут није насмејао.
27. Премијера је била 23. октобра 1980. у београдском биоскопу “Козара”, који данас више не постоји. Филм је одмах превазишао сва очекивања. Сала се тресла од смеха, па Шијан више није морао да брине.
28. Иако су на сету дали све од себе, неки од глумаца су касније признали да су били убеђени да тада снимају свој најгори филм. Питали су се чему то млатарање по пустари, ко ће то да гледа. Једини је Павле Вуисић веровао у филм и потпуно му се посветио.
Извор: Башта Балкана
