Пише: Бранко Милановић
„Велика трансформација“ Карла Полањија једна је од оних славних књига чије су идеје толико уткане у друштвене науке, да се саме књиге више и не читају.1 То би, наравно, у овом као и у многим другим случајевима, била грешка, јер књига пружа много више од суштине коју знамо.
За оне који можда не знају, сумираћу главне Полањијеве увиде. Тржишна економија, дефинисана као економија која у потпуности зависи од цена робе, укључујући тржишно одређене цене фактора производње (које је Полањи назвао фиктивним производима) рада, земље и новца – немогућа је. Немогућа је у пракси јер би таква економија уништила друштво. То се, пише Полањи, тек делимично схватало када је по први пут у историји учињен такав покушај током британске индустријске револуције. „Индустријска револуција била је само почетак врло екстремне и радикалне револуције која је распламсала машту присталица, али је нови кредо био крајње материјалистички у уверењу да се сви људски проблеми могу решити уз неограничену количину материјалних добара.“ Друштво саморегулишућег тржишта резултирало би (а у Британији је у почетку то и био случај) екстремним сиромаштвом, бескућништвом, алкохолизмом, нехуманим животним условима, „сатанским фабрикама“, много дужим радним временом и краћим животом, недостатком образовања – свим оним добро знаним елементима из економске историје и књижевности.
Стога „друштво“ (прилично комотан термин који Полањи претерано користи) мора да се брани од саморегулисане тржишне привреде. Најпре се бранило кроз гаранције прихода утврђене локалним законима о сиромашнима, али то није спречило катастрофу. Субвенционисани трошак рада, или оно што би се данас звало универзални основни доходак, учинило је људе лењим, невољним да раде или спремним да прихвате бедну надокнаду знајући да ће остатак бити покривен из јавне касе.
Таква одбрана је била неодржива. Права одбрана од тржишта стигла је са де факто изузећем од тржишног одређивања цене рада (наднице), земље и новца. Плате су регулисане (у време када је Полањи писао, почетком 1940-их у Британији) кроз преговоре између синдиката и послодаваца; коришћење земљишта је подвргнуто већој јавној контроли; цену новца регулише централна банка. Према томе, сматра Полањи, тржишна економија мора бити „уграђена“ (славни израз) у друштво, а приходи (цене фактора производње) морају бити изузети од потпуног тржишног одређења.
Сажетије речено, само је социјалдемократска држава компатибилна са тржишном економијом. Све остале тржишне економије довешће до уништења друштва. Јер људска друштва никада у историји нису била организована само на економским принципима.
Делови књиге који описују девастацију изазвану индустријским револуцијама и тржиштем вероватно су најбољи.
Штавише, искуство акумулирано у протеклих осамдесет година потврђује Полањија на много начина (не у потпуности, као што ћу објаснити у наставку). Када се Полањи служи разарањем колонизованих друштава (Индија и Африка), која страдају под налетом нових начина производње, иностране конкуренције, увођења најамног рада, комерцијализације земље (што до тада, наравно, није постојало) као аналогијом за слична разарања које је индустријска револуција донела британском становништву, тешко је занемарити да су потпуно исти ефекти уочени током транзиције из комунизма у тржишну економију или, у скорије време, у упропашћеним градовима северне Америке и западне Европе.
С друге стране, међутим, новија историја не поткрепљује Полањијева гледишта у потпуности: укупан значај тржишта је данас, широм света, много већи него што је био пре осамдесет година. Мада је историјски опис „одбране“ друштава од сила тржишта тачан, свет није прихватио еквилибријум за који је Полањи веровао да је једини компатибилан са трајном друштвеном стабилношћу – речју, социјалдемократију. Напротив, могло би се рећи да се садашњост много више креће ка изворном laissez-faire 19. века него што се то Полањију чинило вероватним или чак изводљивим 1940-их. Дакле, иако се његова предвиђања нису потврдила, његова централна порука о тешкој или готово немогућој остваривости потпуно комодификованих друштава још увек одјекује. Аргентински председник Хавијер Милеи и тајкуни из Силицијумске долине такође би могли да науче ту лекцију.
Две су методолошке тачке у којима се не слажем са Полањијем.
Најпре, то је његова непопустљива критика класичне политичке економије од Смита до Рикарда и Малтуса. Рикарда критикује због његовог тржишно детерминисаног погледа на свет, укључујући противљење законима о сиромашнима. Али ће Полањи посветити читава два поглавља опису деморалишућег ефекта спинемлендских прописа о субвенцији прихода! Дакле, ако су били толико штетни по морал радничке класе и нације (у чему се слажу и Полањи и Рикардо), зашто критикује Рикарда што се залаже за њихово укидање?
Полањи такође верује да је Смитова идеја о наводној људској склоности „трампи и погађању“, који су извор поделе рада и слободне трговине, чиста измишљотина, на нивоу Русоовог „племенитог дивљака“ – фантазија без икакве реалне основе. Само је Роберт Овен увидео истину: „ако се пусти да се развија по властитим правилима, тржишна економија би створила велика и трајна зла.“
Друга тачка је још чуднија. Полањи почиње 13. поглавље развученом дискусијом о томе како економску историју не треба изучавати или разумевати користећи концепт класе, нити фокусирањем само на материјалне интересе класа, већ пре на друштвено признање. Не цитирајући га директно, Полањи се не слаже са Марксовим историјским материјализмом, као ни са методолошким приступом (опет) код Смита, Рикарда и низа каснијих економиста. Оно што је, међутим, чудно јесте да након што одбаци класу, читаву своју анализу, са стотинама примера, Полањи излаже управо у тим истим класним оквирима. Политички развоји се у целој књизи разматрају тако што се истиче која је класа имала користи од одређене политике, а којој је она штетила.
Класна структура коју користи Полањи свакако је шира, тј. није ограничена на три главне класе као код Рикарда, али то важи за било коју историјску класно засновану анализу, укључујући Марксову. Када је писао о револуцијама 1848. и 1871, није помињао само две или три класе. Стварни свет је увек много сложенији, али то не умањује важност анализе класа. Чак и када класе играју улогу која је наизглед противречна њиховој „историјској мисији“, они су Полањијеве кључне – или, радије, једине – јединице анализе, а њихова мотивација је увек материјални интерес. Стога, по мом мишљењу, методе које Полањи користи управо спектакуларно негирају његову критику класне анализе, па чак и његов индиректни напад на Смита због уверења да су економске одлуке увек засноване на интересу. Заправо је загонетка зашто се определио за тај методолошки дискурс (изведен само на једном месту у књизи), који је толико у супротности са његовим методолошким ставом.
На крају, пар речи о самом тексту. То није добро написана књига. Неки делови су тешки за читање, а не могу тачно да одредим у чему је проблем: реченице нису превише компликоване, нити су идеје тешке за објашњавање. Параграфи повремено непроходне историјске прозе затрпали су многе, изванредно моћне и брилијантне исказе. У поређењу, на пример, са Ериком Хобсбаумом, који покрива много истих историјских епизода, Полањи је непотребно нејасан. Могло би се рећи да Полањијева књига није строго узев књига економске историје, па ни наратив не може бити исти као у историјској књизи. То је тачно, али ипак не објашњава зашто је текст оптерећен сложеним и тешко разумљивим историјским алузијама или можда пренаглашеном страшћу за парадоксима који су само наговештени или остављени без објашњења.
Одлична је одлука издавача да поново објави књигу са новим уводом Гарета Дејла. Наше доба заиста јесте доба нелагоде, изазване управо истим оним силама које ће Полањијеви читаоци лако препознати: експанзија комерцијализације многих области које никада нису биле потчињене тржишту, а отуд и социјална дислокација и, коначно, политичко незадовољство. Полањија треба поново читати, данас наспрам прекарног рада, комерцијализације земље и с тим директно повезаних климатских промена, као и монетарних манипулација банака и берзи – три фиктивне врсте робе које одређују приходе и егзистенцију људи, а то, по Полањију, не може остати нерегулисано.
НБ: Мислим да се могу имати два полањизма: меки, који прихвата тржишну економију за сву робу осим три фиктивне, тако да приходи нису детерминисани тржиштем; и тврди, који представља атак на саме темеље политичке економије и који држи да разобручена потрага за профитом, зарадом или добитком није „прирођена човеку“.
Извор: Пешчаник
