Пише: Заки Лаиди
Зашто неке земље доминирају на Олимпијским играма? Одговор би могао да буде у корелацији између наступа спортиста и бруто националног дохотка. Олимпијске игре у Паризу су у том погледу илустративан пример: седам земаља с највећим бројем освојених медаља – Сједињене Државе, Кина, Јапан, Аустралија, Француска, Холандија и Велика Британија – спадају у 20 највећих светских економија. Ово се делимично може објаснити демографијом: већа популација обезбеђује дубљи резервоар спортских талената. Што је земља многољуднија и развијенија, то је вероватније да ће њени спортисти освајати олимпијске медаље.
Случај Индије и Аустралије
Ово се може и емпиријски утврдити. Ако би се укупан број медаља које је свака од земаља освојила бодовао тако да се за злато додељују три, за сребро два, а за бронзу један бод, свих 12 првопласираних земаља на тој листи биле би из групе високо развијених. Чланице Групе седам (Г7), на које отпада 43,5 одсто глобалног БДП-а, у Паризу су освојиле 33,8 одсто медаља. Африка, чији удео у светској привреди износи три одсто, освојила је 3,7 одсто медаља. А Латинска Америка, на коју отпада 7,3 одсто глобалног БДП-а, изборила је нешто испод шест одсто медаља, при чему од свих медаља које су освојили тамошњи спортисти 29 процената отпада на Бразил, земљу с најјачом економијом у том делу света.
Иако је корелација између БДП-а и наступа на Олимпијским играма снажна, далеко од тога да је и апсолутна. Размотримо, на пример, Европску унију: упркос томе што у светском БДП-у учествује са 17,5 одсто, спортисти из земаља чланица Уније у Паризу су освојили скоро 30 одсто од укупног броја медаља. Ово сугерише да је доминација европских држава делимично последица њихових успешних спортских стратегија, те дубоко укорењених спортских традиција. Наравно, Европа додатну предност црпи и из тога што су многи од олимпијских спортова у њој и настали.
Када је пак о Азији реч, она је политички и културолошки исувише хетерогена да би њен олимпијски наступ могао да се сведе на једноставно објашњење. С једне стране, Азија и Океанија су дом три спортске велесиле – Кине, Јапана и Аустралије – док с друге индијски потконтинент бележи релативно скромне олимпијске резултате.
Индија је заправо најупечатљивији пример до које мере БДП може да буде погрешно изабран фактор за предвиђање успешности неке земље на Олимпијским играма. Упркос томе што има 1,4 милијарде становника и привреду која у глобалном БДП-у учествује с 7,9 процената, мерено паритетом куповне моћи, по броју медаља освојених у Паризу завршила је на 71. месту. Аустралија, пак, са само 26 милиона становника, освојила је пет одсто свих додељених медаља, што је сврстало на четврто место ове табеле.
Снага Америке и Кине
САД и Кина су, очекивано, предводили трку, освојивши 12, односно 10 одсто свих медаља, највећим делом захваљујући својој економској снази и величини популације. Мора се ипак рећи да је удео Америке у броју медаља био много нижи од онога што би њена економска моћ сугерисала, будући да на САД отпада приближно 20 одсто глобалног БДП-а.
Свакако да економска развијеност и демографија саме по себи нису довољне да би успех на Олимпијским играма био загарантован. Да би спортски потенцијал неке земље био искоришћен на прави начин потребне су ефикасне политике и адекватна инфраструктура, што објашњава зашто ретко насељене али високо развијене земље попут Аустралије често бележе успехе несразмерно веће у поређењу с номиналним потенцијалима, док густо насељене земље попут Нигерије једва да освоје покоју медаљу.
Спортска култура
Виталну улогу има и развијеност спортске културе. Афричке земље, рецимо, изузетно су успешне у атлетици, посебно у трчању на средње и дуге стазе, у великој мери због – у источној Африци дубоко укорењене – традиције тренирања на великим надморским висинама. Притом је битно да трчање на дуже стазе не захтева посебно софистицирану инфраструктуру или приступ врхунским тренажним центрима какви су потребни за друге олимпијске спортове попут пливања, мачевања или гимнастике, због чега у таквим спортовима доминирају богате западне земље и Кина.
Рецимо, француска пливачка сензација Леон Маршан, који је у Паризу освојио четири златне медаље, тренажни процес обавља у САД, а освајачица златне медаље у гимнастици Кајлија Немур, која је на Играма представљала Алжир, тренира у Француској. (Немур је родом Францускиња, али је после сукоба с француским гимнастичким савезом одлучила да наступа за Алжир, прим.)
Несклад у броју освојених олимпијских медаља нуди вредне и често врло суптилне геополитичке увиде. На први поглед, биланс медаља с Игара у Паризу одражава наш у све већој мери мултиполарни свет. Од 206 земаља и територија које су узеле учешћа, медаље су освојиле њих 92, што би могло да наведе на закључак да је глобални пејзаж постао отворенији и конкурентнији. Али чињеница да је 50 одсто тих медаља припало чланицама Г7 и Кини, на које заједно отпада 60 одсто глобалног БДП-а, показује како треба прећи још дуг пут. Мада се и спорт и светска привреда крећу ка већој мултиполарности, та промена би могла да се одвија спорије и у ужим оквирима него што многи очекују.
Извор: Радар
