Чује се нека „ука“, „једна ука велика…/ с далеке стране откуд сунце излази“, као одјек корака силне војске осветника.
Та „ука“ учи и данас као што је учала јуче, и пре осам десетлећа у ушима песника Скендера Куленовића, да би се једног августовског дана на козарском вису Палежу слила у јаук из недара његове трагичне хероине Стојанке мајке Кнежопољке. То учање у грудима, главама и сновима срдитих, намрђених, млађаних Стојанкиних синова симболичан је одзив „прамајке“ Русије, који Срби вековима ослушкују. Синови „помајке“ Козаре су знали да „московски Јерусолем“ није само митски источник наше вере, наде и снаге него и велики заштитник у најтежим историјским искушењима. Кад је било бити или не бити. Како некад, тако и данас, у Београду и у Приједору.
Знао је то и Куленовић кад, „преузимајући велику песничку обавезу и још већу националну одговорност“ (Раичковић), одсјајем са тог московског огњишта покушава да осветли тамни призор крајишког стратишта, да размакне „росу очињу“ и размагли видике страдалника. Његова поема, као нека врста „примењене“ песме, прилагођена је захтевима једног друштвено-историјског тренутка и једне идеолошке доктрине, али то прилагођавање не застире дубока лична и колективна осећања изражена лирским пером и високо стилизованим песничким језиком. Не знам ниједну сродну патриотску песму у којој је успешније сљубљена порука и естетика. Стварност и њена уметничка слика.
Знао је Скендер да песник може мислити и осећати шта год хоће, али да би то изразио мора пронаћи речи које ће то, осећање, слутњу или маглу из главе, транспоновати у посебан песнички језик. И он их је истрајно тражио целог стваралачког века. Могло би се рећи да у нашој новијој поезији нема песника који је, на трагу Симе Сарајлије, Кодера или Лазе Костића, оживео више забачених или исковао више нових речи, и на особен их начин узглобио и углазбио у своје поеме и сонете. На тим ишчашењима, чак и најобичнијих речи и говорних фраза, као посебној врсти „онеобичавања“, Куленовић доследно инсистира у целом песничком делу, од ђачких „Оцвалих примула“ до позних „Сонета“. Тај необични песнички језик, рекао бих, највидљивија је поетичка ознака по којој се Скендер издваја у нашој поезији.
Вешто преплитање епског и лирског казивања, напосе у ратним песмама, омогућило је песнику да се наслони на нашу усмену књижевну баштину, на митско и фолклорно наслеђе, на крајишки етос, што је подоста допринело да његови стихови непосредније и дубље додирну душу српског народа у ратном вртлогу. У судбинском препознавању песме и њених прималаца, књижевних јунака и стварних протагониста велике историјске драме, затајена је и чар „Стојанке мајке Кнежопољке“.
Њена композиција, као што је већ примећено, наликује симфонији у којој се сливају и преливају звучни таласи, од тмурног и тромог звука тужбалице, преко химничких екскламиција, до понорног крика клетве која тражи освету. Стихови, строфе, риме, рефрени, ослобођени су уобичајених формалних стега и утегнути у посебан поетски и ритмички склад усклађен са осећањима и „пулсом“ народа.
У овом пригодном запису осврнуо сам се углавном на „Стојанку мајку Кнежопољку“, превасходно зато што је она, на неки начин, мимо било какве критичке процене, осенчила цело Куленовићеново дело. И у мојој глави се њено име настанило пре имена песникова.
Мајку Стојанку је изнедрила буна и апокалиптично страдање српског народа. Велика трагедија је побудила песника да – за дан и ноћ – изнедри једну од најснажнијих и најузбудљивијих патриотских песама, јединствен национални спев чији је јунак Српска Мајка која дирљиво и поносито носи свој бол. Мајка Стојанка је друга Мајка Југовића. Све су наше мајке по „истородности бола“ Југовића Мајке. Оне рађају, доје и одгајају Срђане, Мрђане и Млађане, српске Обилиће, који у злосрећним временима страдају бранећи своју „секу“ Козару, своју очевину и отаџбину. Свако наше Кнешпоље наше је свето Косово поље.
Наш је дуг да памтимо ове епске јунаке и њихове историјске имењаке и прототипове, као и оне, неосвећене а свете, мученике уморене у логорима и јамама, на стрелиштима и стратиштима, о којима сведочи наша повест и поезија. И да молимо Господа да песници, наши и туђи, овакве песме више не певају.
(Гојко Ђого, Беседа приликом уручења награде „Скендер Куленовић“, у Приједору 17. 9. 2022)
Извор: novosti.rs
