У последње време прочитао сам гомилу површно оптимистичних „прогресивних“ књига у којима се механички понављају само две-ти отрцане, давно превазиђене фразе. Омиљене су „укидање растојања“ и „брисање граница“. Колико пута сте чули да су „авион и радио утицали на укидање растојања“ и да су „сада сви делови света међусобно повезани“?
Изуми модерног доба само су допринели порасту национализма, захладнили односе међу народима, отежали путовања и учинили да различити делови света буду мање, а не више међусобно повезани. То није последица рата. Такве ствари почеле су да се дешавају још 1918, мада се последице нису осећале све до Велике Депресије.
Узмите на пример путовања. У деветнаестом веку још увек је било неких неистражених подручја, али нису постојала никаква ограничења. До 1914. није вам био потребан пасош ни за једну земљу осим Русије. Ако је могло да се сакупи неколико фунти за пртљаг, европски емигранти би се укрцали на брод за Америку или Аустралију, а када би тамо стигли, нико их ништа није питао. У осамнаестом веку многи су путовали у непријатељске земље и нису се осећали угроженим.
Путовања су данас тежа него икад, иако се одувек знало да у неким деловима света странци једноставно нису добродошли.
Пре свега, централна Азија. Осим проверених комуниста, ниједан странац већ деценијама није закорачио у азијски део Русије. Тибет је, захваљујући англо-руском ривалству, затворио своје границе још 1912. Синкјанг, који припада Кини, подједнако је недостижан. Улазак у Јапанско царство, с изузетком самог Јапана, странцима је најстроже забрањен. Од 1918. и Индија је постала неприступачна. Није дозвољено издавати пасоше Британцима – чак ни неким Индусима!
Слобода кретања се смањила и у самој Европи. Изузетно је тешко ући у Велику Британију, у шта су се увериле многе ратне избеглице. После 1935. скоро је немогуће добити визу за СССР. Свим припадницима Покрета отпора забрањен је приступ у фашистичке државе. Многе земље можете видети само из воза. И на свакој граници је бодљикава жица, моћно наоружање и стражари са гас-маскама.
Миграције су престале још тридесетих година. Сједињене Државе су учиниле све да спрече улазак сиромашних имиграната из Европе, а Јапанцима и Кинезима је то потпуно онемогућено. Милиони европских Јевреја су осуђени на смрт јер нису имали где да побегну, док су четрдесет година раније, за време погрома у царској Русији, могли да иду где год су хтели. Поражавајуће је што и поред свега тога још увек има људи који тврде да су модерна превозна средства повољно утицала на међународне односе.
Нема ништа ни од културне сарадње. Не можете упознати неку страну културу преко радија. Чак би се могло рећи сасвим супротно. Већина људи углавном не слуша стране станица; ако и покажу интересовања за то, држава одмах повећа порез ономе ко емитује, одузме му фреквенцију, или омета програм. Резултат тога је да је сваки национални радио постао обичан диктаторски сервис који ноћу и дању емитује само пропаганду, намењену онима који немају шта друго да слушају. У међувремену, књижевност је изгубила свој космополитски карактер. Већина диктаторских режима забрањује страну штампу. Дозвољено је читати само мали број страних књига, које пролазе кроз строгу цензуру, а неки делови су намерно избачени. Међународне пошиљке се отварају. А у многим земљама се већ деценијама учи фалсификована историја, чији је једини задатак уздизање „националне свести“ и стварање погрешне представе о свету још од раног детињства.
Тежња ка економској самодовољности („аутархија“), која се појавила тридесетих година, да би током рата била посебно изражена, можда ће се једног дана поново вратити. Индустријализација у земљама као што су Индија и Јужна Америка утицала је на пораст куповне моћи становништва, а то би се могло повољно одразити и на међународни промет. Оно што не допире до мозга оптимиста који упорно понављају да су „сада сви делови света међусобно повезани“ је то да они више и не морају да буду повезани. У доба када се од млека прави вуна, од уља гума, када се пшеница узгаја и на Северном полу, када атебрин може да прође и како кинин, а таблете витамина Ц су замена за воће, нико више не зависи од увоза. Било која већа област може данас да се издвоји од остатка света, и то много више него у време када је Наполеонова војска у британским униформама умарширала у Москву. Докле год национализам и тоталитаризам владају светом, улога савремене науке биће да помогне у одржавању таквих система.
Трибјун: „Како ми воља“, 1944.
Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 92-94, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић
Извор: Макроекономија
