U poslednje vreme pročitao sam gomilu površno optimističnih „progresivnih“ knjiga u kojima se mehanički ponavljaju samo dve-ti otrcane, davno prevaziđene fraze. Omiljene su „ukidanje rastojanja“ i „brisanje granica“. Koliko puta ste čuli da su „avion i radio uticali na ukidanje rastojanja“ i da su „sada svi delovi sveta međusobno povezani“?
Izumi modernog doba samo su doprineli porastu nacionalizma, zahladnili odnose među narodima, otežali putovanja i učinili da različiti delovi sveta budu manje, a ne više međusobno povezani. To nije posledica rata. Takve stvari počele su da se dešavaju još 1918, mada se posledice nisu osećale sve do Velike Depresije.
Uzmite na primer putovanja. U devetnaestom veku još uvek je bilo nekih neistraženih područja, ali nisu postojala nikakva ograničenja. Do 1914. nije vam bio potreban pasoš ni za jednu zemlju osim Rusije. Ako je moglo da se sakupi nekoliko funti za prtljag, evropski emigranti bi se ukrcali na brod za Ameriku ili Australiju, a kada bi tamo stigli, niko ih ništa nije pitao. U osamnaestom veku mnogi su putovali u neprijateljske zemlje i nisu se osećali ugroženim.
Putovanja su danas teža nego ikad, iako se oduvek znalo da u nekim delovima sveta stranci jednostavno nisu dobrodošli.
Pre svega, centralna Azija. Osim proverenih komunista, nijedan stranac već decenijama nije zakoračio u azijski deo Rusije. Tibet je, zahvaljujući anglo-ruskom rivalstvu, zatvorio svoje granice još 1912. Sinkjang, koji pripada Kini, podjednako je nedostižan. Ulazak u Japansko carstvo, s izuzetkom samog Japana, strancima je najstrože zabranjen. Od 1918. i Indija je postala nepristupačna. Nije dozvoljeno izdavati pasoše Britancima – čak ni nekim Indusima!
Sloboda kretanja se smanjila i u samoj Evropi. Izuzetno je teško ući u Veliku Britaniju, u šta su se uverile mnoge ratne izbeglice. Posle 1935. skoro je nemoguće dobiti vizu za SSSR. Svim pripadnicima Pokreta otpora zabranjen je pristup u fašističke države. Mnoge zemlje možete videti samo iz voza. I na svakoj granici je bodljikava žica, moćno naoružanje i stražari sa gas-maskama.
Migracije su prestale još tridesetih godina. Sjedinjene Države su učinile sve da spreče ulazak siromašnih imigranata iz Evrope, a Japancima i Kinezima je to potpuno onemogućeno. Milioni evropskih Jevreja su osuđeni na smrt jer nisu imali gde da pobegnu, dok su četrdeset godina ranije, za vreme pogroma u carskoj Rusiji, mogli da idu gde god su hteli. Poražavajuće je što i pored svega toga još uvek ima ljudi koji tvrde da su moderna prevozna sredstva povoljno uticala na međunarodne odnose.
Nema ništa ni od kulturne saradnje. Ne možete upoznati neku stranu kulturu preko radija. Čak bi se moglo reći sasvim suprotno. Većina ljudi uglavnom ne sluša strane stanica; ako i pokažu interesovanja za to, država odmah poveća porez onome ko emituje, oduzme mu frekvenciju, ili ometa program. Rezultat toga je da je svaki nacionalni radio postao običan diktatorski servis koji noću i danju emituje samo propagandu, namenjenu onima koji nemaju šta drugo da slušaju. U međuvremenu, književnost je izgubila svoj kosmopolitski karakter. Većina diktatorskih režima zabranjuje stranu štampu. Dozvoljeno je čitati samo mali broj stranih knjiga, koje prolaze kroz strogu cenzuru, a neki delovi su namerno izbačeni. Međunarodne pošiljke se otvaraju. A u mnogim zemljama se već decenijama uči falsifikovana istorija, čiji je jedini zadatak uzdizanje „nacionalne svesti“ i stvaranje pogrešne predstave o svetu još od ranog detinjstva.
Težnja ka ekonomskoj samodovoljnosti („autarhija“), koja se pojavila tridesetih godina, da bi tokom rata bila posebno izražena, možda će se jednog dana ponovo vratiti. Industrijalizacija u zemljama kao što su Indija i Južna Amerika uticala je na porast kupovne moći stanovništva, a to bi se moglo povoljno odraziti i na međunarodni promet. Ono što ne dopire do mozga optimista koji uporno ponavljaju da su „sada svi delovi sveta međusobno povezani“ je to da oni više i ne moraju da budu povezani. U doba kada se od mleka pravi vuna, od ulja guma, kada se pšenica uzgaja i na Severnom polu, kada atebrin može da prođe i kako kinin, a tablete vitamina C su zamena za voće, niko više ne zavisi od uvoza. Bilo koja veća oblast može danas da se izdvoji od ostatka sveta, i to mnogo više nego u vreme kada je Napoleonova vojska u britanskim uniformama umarširala u Moskvu. Dokle god nacionalizam i totalitarizam vladaju svetom, uloga savremene nauke biće da pomogne u održavanju takvih sistema.
Tribjun: „Kako mi volja“, 1944.
Džordž Orvel: U utrobi kita, eseji, priče, članci Str. 92-94, Lom, Beograd 2016. izabrala i prevela s engleskog Mirjana Radmilović
Izvor: Makroekonomija
