Пише: Ђорђе Матић
Кад је ова држава конституирана, посебна је пажња била посвећена и симболичком, а не само политичком и идеолошком устројству, што се артикулирало наравно највише преко културе и кроз њу. Постављена је на тој разини јасна централизирана, уједињујућа слика с главним градом као носитељем неколико препознатљивих конститутивних симбола или „означитеља“ – Сабор, Катедрала, црква Светог Марка, споменик Јелачићу на главном градском тргу… Главни творац читавог конструкта на реалполитичком, али и на овом симболичком плану, правилно је процијенио кад је тој серији знакова и конотација додао и Хрватско народно казалиште, институцију која је вишеслојна метафора повијести и визије националне културе, унапријед и уназад, као једнако препознатљив, али и необичан, не сасвим развидан ни, како се њему чинило, лако читљив симбол.
У друштвеној и свакој другој врсти хомогенизације, од 1990. и кроз сљедећу деценију, па до данас, властодршцу је након коначног првог хисторијског остваривања самосталности успјело и да се повијест овога казалишта као средишње културне установе државе, а и повијест националног театра уопће, чита данас исто тако – као хомогено, унифицирано, поравнано од свих оштрих рубова и искључиво мононационално. И јасно постављено: Илирци, Горњи град, Opera „Никола Шубић Зрињски“, „У бој, у бој“, Милетић (иако бисмо ту већ могли застати), „Гундулићев сан“, Готовац и „Еро“, и тако даље, све препознатљиво у неколико слика.
Нова, изузетно вриједна књига Сњежане Бановић „Вила лутака“, збир биографија заборављених умјетница из повијести загребачког казалишта, од самих почетака средином 19. стољећа, па до Другог свјетског рата (и мало послије), говори, макар по маргини, да је све то заједно стајало другачије. Та „маргинална“ линија која се, ако се за то има воље дакако, чита паралелно с причама о тим углавном тужним личним и професионалним животописима тих изузетних жена, у једном тренутку постаје све видљивија и непрекинута нит која прави до краја књиге нарочит континуитет загребачког и националног театра.
Ђорђе Матић: Петар Прерадовић – аустријски генерал и „наш“ пјесник
Иако ауторица у уводу и сама спомиње националну и конфесионалну шароликост и различитост ових жена, кроз њих се приповијест шири и у пресјеку тадашњег театарског и свијета изведбених умјетности постаје све упадљивија присутност и запањујућа бројност умјетника и извођача који су редом долазили из, за ту данашњу службену, хомогенизирану верзију, најпроблематичнијег, трајно трауматског припадништва и заједнице – српске наравно. Иако данас маргинализирани и унатраг асимилирани, избрисаних идентитета, они нису били статисти нити статистичке случајности. Притом, не говоримо о времену послије ’45, нити о Квргићу, Шербеџији, Личини или несретном Миливојевићу, него о времену ранијем, скоро од почетака националног театра. Овђе из магли заборава излазе давни духови који су некад били водеће појаве хрватског казалишта. Док се редају имена која иду у временском распону од Царевине, преко Краљевине СХС и прве Југославије до рата, схватимо да су ту многи којима, на срамоту, ни наше институције нису посветиле пажњу: првак драме Миша Димитријевић, Аца Бинички, кабарет-мајстор и режисер првог важнијег хрватског филма, брат славнијег Станислава; заборављени Страхиња Петровић и Јованка Јовановић (супруга великог Владимира Дворниковића), као и двојица најважнијих – Иво Раић (писан и као „Рајић“), реформатор театра и доноситељ модерних казалишних тенденција у Загреб (иначе рођак др. Дејана Медаковића), те загонетни доктор Александар пл. Араницки, с биографијом таквом да заслужује посебну књигу.
Нижу се те невјеројатне приче, пролазе деценије у кронолошки постављеним поглављима, а како се приближава оно што ишчекујемо са зебњом, што нужно мора доћи, али за што у оном времену, уза све дотадашње успоне и падове нашег града и међусобних односа који су били какви су били, ни у најгорим кошмарима вјеројатно нитко није могао претпоставити да ће се догодити након априла ’41. Мучан примјер хисторија је чувеног пара, Маргите и Дејана Дубајића, који су по ријечима ауторице чинили „један од најпопуларнијих тандема у нашој казалишној повијести“. Она, пјевачица и глумица, славна субрета, и као и многе личности у књизи, Жидовка (у честој и фатумској повезаности жидовско-српских парова).
Он, Дејан Дубајић, глумац и пјевач, али и међу највољенијим комичарима међуратне загребачке оперетне, драмске и кабаретске сцене. Мучне су и странице које описују стање које почиње одмах по успостави крвавог Павелићевог режима. Уводе се такозвани „расни закони“ (као да су заиста у питању „расе“), и, у једној вишој иронији, прогони и злостављања „због кривих вјероисповијести“. То је занимљиво, до данас, иначе, и наук који бисмо морали извући, јер и даље није свима јасан: колико год „крива вјероисповијест“ била опасна, па се покрштавало, прелазило на другу вјеру, конфесионално одређење је заправо замјена за неименовање истинског разлога мржње што лежи у дну: нација и етнија се ни не спомињу у овом једначењу – иако је у томе сам трауматски момент и цруx свега: с вјером ће се „већ некако“, православних наиме има „и ових и оних“, је л’ тако. Али, бити Србин – е то је онај „првобитни гријех“. Из тога у књизи слиједи још једна линија имена, као метафора: Маргитине колеге и колегице из Драме, свим врсностима и слави унаточ, хапшени су као благо – Стеван Вујатовић, Милан Вујновић, сам Тито Строци, због брака са Српкињом (опет: написано као „православком“), Бинички, чак и Бела Крлежа, а онда отпуштани с посла. Ту иде тренутак екстремне гротеске, метатеатарски потпуно, момент кад се не зна што је живот, а што комад. Или „комедија“: будући је незамјењив у музичким жанровима и комедијама, у забави дакле, Дејан Дубајић је задржан у казалишту да наступа. Као каква макабрична верзија Аске, Дубајић и Маргита, присиљени да „плешу“ плес свога живота око усташких вукова и курјака некако заобилазе пут на неко од безбројних стратишта и преживљавају све оно.
Данас, кад се након свега и даље одвијају процеси асимилације и самопоништавања идентитета, па тако и код глумаца и уопће казалишних људи, ваља читати ову повјесницу. Повијест маргинализације је дуга и у томе пољу, много старија од прошлих тридесет година. Али то је и повијест присутности, неоспорне, чим се укажу факта. Не би ваљало зато да се ови данас, „самопоништени“, једном споје са својим колегама из прошлости само у дијељеном, заједничком забораву.
Или да им остану имена – и ништа друго.
Извор: П- Портал
