Мило Ђукановић и ДПС истрпјели су низ изборних пораза у оквиру којих је од њихове узурпације ослобођен велики и славни Никшић и битком од прије сто година прослављени Мојковац, а побједе демократских снага потврђене су у другим градовима. Ипак, Ђукановић је у међувремену уложио значајан стратешки труд да његова партија не буде усамљена на листи губитника. У том смјеру је предузео два кључна стратешка потеза. Први потез је био удар на бившег министра правде (не заборавимо да је посланичко питање о Сребреници постављено из клупа ДПС). Резултат је био краткотрајни повратак ДПС у орбиту одлучивања и успостављање модела по којем нова власт није гадљива на њихове гласове. Други потез је био Белведер и раст екстремизма, што је ослабило рејтинг ДПС-а али је изазвало и озбиљну пођелу у влади. Пар мјесеци касније ова подјела и криза продубљене и другим разлозима, довеле су до пада владе истим моделом који је употријебљен у смјени Лепосавића.
За то вријеме Кривокапић не само да није јачао свој блок, већ су његови односи са већином додатно погоршавани (из оба смјера). Кривокапић је, извјесно, изашао као поражени. Али, овдје треба извући и један закључак. Ко год се бави политиком, а налази се у парламентарној већини, и слави пад владе док је Мило Ђукановић још увијек предсједник државе, мањи је политичар и већи губитник и од самог Кривокапића.
Лука Радоњић
Извор: Фејсбук
