Пише: Џонатан Милер
Превео: М. М. Милојевић
Неугодност, паника и позирање. Обраћање председника француске Емануела Макрона које је уследило након потонућа његове странке на недавним изборима за Европски парламент[I] садржало је елементе сваког члана ове тројке. Носећи црну кравату, као да је у жалости, изгледао је запањено, исцрпљено и бесно. „Успон националиста и демагога“, рекао је, „је претња не само по нашу нацију већ и по нашу Европу и по место Француске у Европи и свету… Екстремна десница води и ка осиромашењу француског народа и ка опадању наше земље. Тако да, како се овај дан ближи крају, не могу да се претварам да се ништа није десило. Одлучио сам да вам дам могућност избора. Стога, ноћас распуштам Народну скупштину“.
Да ли је ово било искрено признање колико је дубоко отуђио од себе француске гласаче? Сумњам да је тако.
У сваком случају, његова исхитрена одлука да распише изборе делује збуњујуће. Тако нешто чињено је раније: то су учинили Франсоа Митеран у мају 1988. године и Жак Ширак у априлу 1997. године. Али њихове шансе да победе биле су веће. На изборима за Европски парламента, Макронова странка Ренесанса добила је мање од половине гласова Националног окупљања (француска скраћеница РН); странке његовог сталног ривала на председничким изборима Марин Ле Пен.
Готово је извесно да ће Ренесанса изгубити на скупштинским изборима (прво коло избора одржава се 30. јуна, друго, недељу дана касније). Чак и уколико није сигурно да ће Ле Пен и њен главни сарадник Жордан Бардела добити апсолутну већину, резултат ће по свој прилици бити додатни ударац Макроновој самоуверености уочи одржавања Олимпијских игара у Паризу – нешто што је председник дуго држао да ће бити врхунац његове славе на светској сцени.
„Ја сам запањен, као и већина других људи“, каже Ален Дуамел, Макронов биограф. „То није лудост, није ни очајање, али јесте огроман ризик полетног човека који више воли да преузме иницијативу него да га воде догађаји“. Његове присталице су потресене а неки су и бесни. „Не разумем како сам могао да посветим седам година свог живота некоме ко је толико себичан“, рекао је један од његових заменика помирен са тиме што је изгубио место и упутио се ка политички непознатом терену. „Он нема појма да га људи презиру“, каже други.
Избори за Европски парламент уздрмали су француску политику на свим деловима спектра. Неки левичари побунили су се у Паризу у понедељак против онога за шта тврде да је победа фашиста. Чак су и присталице Националног окупљања биле избачене из равнотеже. „То је велика замка, каже једна присталица Националног окупљања, сумњајући попут многих да је Макронов прави циљ да присили десницу на кохабитацију која би се завршила лоше по њих –као што је социјалистички председник Франсоа Митеран то учинио 1986. године, када је поставио Жака Ширака за премијера, након чега је почео да га поткопава пре него што је запосео потпуну контролу на наредним изборима.
Макрон би могао да прави сличну замку за Барделу, за кога се сада претпоставља да ће бити наредни премијер. Размишљање можда иде у правцу да десничарски популисти добро стоје у опозицији али да грцају када дођу на власт. Избори за европски парламент показали су тренд: популисти су добро прошли тамо где нису били на власти, али тако где су је обављали (као у Шведској, Грчкој, Мађарској или Пољској) губили су подршку.
Ово је, стога, једна теорија: Макрон планира да постави на власт Барделу и Ле Пенову 2024. године, како би чинили компромисе који би умањили њихову привлачност као радикалних алтернатива нормалној политици на председничким изборима 2027. године. То је можда већ почело да делује. Не тако давно, Бардела се гласно противио Макроновој пензионој реформи. Сада, када је упитан да ли ће је поништити уколико постане премијер, одговорио је „видећемо“. Ништа не слаби радикале као одговорност за вођење државе.
Али то је изузетно ризичан потез за Макрона. „Шеф државе ризикује да колико сутра повери полуге моћи оној странци чије је снажење обећавао да ће зауставити! Ова одлука без преседана је за земљу скок у непознато, са недокучивим последицама“, приметиле су новине десног центра Фигаро.
Да ли би Французи могли да сагледају изборе за Европски парламент као бесмислено протестно гласање и да оклевају пре него што подрже Ле Пенову и Барделу у преузимању стварне власти? Прва истраживања јавног мнења показују да је готово извесно да ће РН постати највећа странка у новом сазиву скупштине. Истраживање агенције Толуна Харис Интерактив наводи да би РН могао да освоји 34 одсто гласова, што је готово удвостручење у односу на 19 одсто колико су освојили прошлог пута. Иако то не гарантује натполовичну већину у Скупштини, свакако ће у питању бити највећа појединачна странка у француском парламенту. Међутим, пошто скупштински избори обухватају два круга гласања у 577 изборних округа, веома је тешко предвидети распоред посланичких мандата.
Оно што је непорециво јесте да су недељни резултати били тријумф не само Ле Пенове већ и Барделе. Припадник генерације миленијалса[II] који има милион и по пратилаца на Тик Току, представља потпуно одвајање спрам прошлости странке коју је обликовао Жан-Мари Ле Пен, отац Марин Ле Пен, којег је она избацила из странке када је описао Холокауст као историјску фусноту. Али многи млађи гласачи Ле Пенове не сећају се њеног озлоглашеног оца.
Бардела је одрастао у радничком предграђу Париза и знатно је проширио привлачност странке у односу на традиционалну радничку базу. У понедељак поподне после избора, Марион Марешал, нећака Марин Ле Пен, која је предводила популистичку странку Реконквиста на изборима за Европарламент – на којима је добила 5,5 одсто гласова – посетила је Ле Пенову и Барделу у штабу РН-а у Паризу, покушавајући да испослује окончање сукоба између њих двоје, и уједињење нове деснице. „Десничарска коалиција ми делује нужније него икада раније“, рекла је Марешал.
Ле Пенова одбија да опрости Земуру за његово одбијање да је подржи на претходним председничким изборима. Али можда ће уследити још шире окупљање деснице. Лидер републиканаца, партије десног центра, Ерик Сиоти разговарао је у уторак о својој жељи да направи савез са Националним окупљањем за законодавне изборе, објављујући да „желим да се моја политичка породица креће у том смеру“. То би могло да разбије историјско одбијање традиционалних конзервативаца да се мешају са популистичком десницом.
У међувремену појавиле су се чак и далеко натегнутије теорије. Према једној од њих јесте да би Макрон могао да драмтично одустане након што странка претрпи изборни пораз у јулу, у којем би случају њена наследио Жерар Ларшер, седамдесет четворогодишњи опскурни председник Сената, који би у том случају имао улогу вршиоца дужности. Макрон је демантовао овај наум у уторак после одржаних избора али неки су и даље несигурни. Поставља се путање да ли би, уколико би сада журно дао оставку на функцију, имао право да се кандидује за председника по трећи пут 2027. године, враћајући се попут Синсината[III] из изгнанства. Макрон тешко да је Синсинат, иако би се лако могло испоставити да себе замишља у тој улози.
Макрон је у више наврата понављао да је „апсурдно“ да не може да буде председник током три мандата и питање да ли би могао поново да се кандидује није до краја разрешено. „Уколико ме питате за моје лично мишљење, увек је боље када се гласачима да избор“, рекао је једном приликом о француском ограничењу од два председничка мандата – додајући да не мора поново његово име да буде на гласачком листићу. Председникови политички савезници већ су сугерисали у јавности да ускраћивање прилике гласачима да по трећи пут некога изаберу „ограничава слободно изражавање народног суверенитета“. Коначну одлуку о квалификованости донеће Уставни суд, који предводи Макронов савезник Лорен Фабијус.
Али уколико Макрон има замашнији лукави план још увек није спреман да га разоткрије. Има доказа неодлучности у Јелисејској палати. У понедељак после избора, објавио је да би могао да одржи конференцију за медије у уторак. До уторка ујутро, он ју је отказао и померио ју је за среду. Макронови медијски сарадници (spInners) јасно су предочили да ће он бити у средишту кампање, док су неки кандидати пожурили да кажу јавности како би пре хтели да он остане по страни.
Макроново председниковање је каталог законодавних неуспеха, од његовог невештог покушаја да повећа цену дизела док умањује порезе на богатство – што је изазвало побуну и жуте прслуке – до неуспега да оствари структурне економске реформе које је обећавао као и да контролише имиграцију. Наставак безбедносног колапса од када је дошао на власт – случајеви учитеља којем је одрубљена глава због тобожње увреде ислама и старог свештеника којег је други исламиста избо на смрт док је држао мису, разбеснели су гласаче.
Ове године Макрон је посетио Марсеј обећавајући обрачун са гангстерима ултра величине. Неколико недеља касније озлоглашени гангстер побегао је из затворског возила које су напали припадници његове банде. Двојица затворских чувара су убијена а обећања да ће починиоци бити ухваћени нису остварена. Дошло је до пораста антисемитизма у Француској након напада од 7. октобра прошле године [Хамаса на јужни Израел, после чега је уследио жестоки израелски војни одговор и бројне цивилне жртве, прим.прев]. И Макронов став у вези са Украјином, којим прети директом француском војном интервенцијом, није импресионирао бираче. Француски официри упозорили су да војсци недостаје чак и довољно муниције.
Прекоморски окрузи, посебно Нова Каледонија, су у стању побуне. Економија наставља да грца, пошто је укупни јавни дуг порастао до 112 одсто бруто домаћег производа. Француски кредитни рејтинг, који је недавно снижен, је и даље под притиском што је последица нове политичке нестабилности. „Ови ванредни избори повећавају ризик по фискалну консолидацију“, стоји у саопштењу агенције за кредитни рејтинг Муди. Она је ове изборе описала као „кредитно негативне“ за рејтинг земље.
Ново лице адут деснице у Француској – Жордан Бардела насљедник Марин ле Пен
Међутим, они који су очајавали због Макронове неспособности и нехајности требало би да пазе шта прижељкују. Колико год да задивљује постојаност Ле Пенове, она изгледа безнадежно збуњена у вези како би хтела да изведе Француску из њених проблема. Њен национализам привлачи гласаче, но њено познавање економских проблема је упадљиво мањкаво. Национално окупљање се држи протекционистичке и у суштини левичарске економске политике. У предизборној дебати у којој је учествовао са доскорашњим премијером Аталом, Бардела се није показао као нарочито добар познавалац ниједног од кључних ресора. Његова емоционална интелигенција га је далеко довела, али и то има ограничења.
Непосредне последице распуштања скупштине су вишеструке. Оно означава нагло прекидање премијерског мандата Габријела Атала, који је на овој дужности провео свега шест месеци. Некада је сматран одабраним Макроновим наследником, сада се показао као политичар за једнократну употребу[IV] –као што су то била и тројица његових претходника. То ће вероватно бити сигнал за окончање настојања да се усвоји закон о еутаназији и свакако је даље слабљење његове амбиције да изведе радикалне резове на склеротичној Петој републици. Министар унутрашњих послова могао би да буде промењен само два дана пре отварања Олимпијских игара, са свим безбедносним изазовима које то може да донесе.
Распуштање скупштине такође дају Француској прилику да се осврне на седам година макронизма – и како је довео земљу на ивицу политичког хаоса – са Националним окупљањем као једином масовном странком која је преостала. Макрон је ступио на дужност упоређујући себе са Јупитером. Постао је Сатурн, прождрљивац сопствене деце.
