Мило Ђукановић и његове комите се ових дана заклињу у секуларност својих убјеђења, истовремено оптужујући политичке противнике (актуелну црногорску Владу) за клерикализам и угрожавање већ поменуте секуларности. Што каже духовити јеврејски рабин Елеазар Папо, секуларност не долази од имена Секуле Дрљевића, па би било добро утврдити на шта се тачно односи тај појам и како са његовим разумјевањем стоје ”комите ДПС -а” а како Здравкови ”апостоли”.
Шта би се могло назвати секуларизмом?
Да не бисмо причу ширили у бескрајну теорију, предлажемо да дефиницију сведемо на оно о чему говори Устав Црне Горе у свом 14. члану. Није, наравно, овај Устав пао са неба, нити је ”Богом дан”, али он јесте написан у складу са богатим политичко-правним насљеђем просвећене Европе. Као и сви текстови ове намјене и карактера, црногорски Устав јесте израз већ усвојених дефиниција, па ће рећи да су ”вјерске заједнице одвојене од државе, а слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова“. Нека нам буде дозвољено да из овога извучемо закључак како су држава и Црква међусобно одвојене управо по питању сопствене организације и вршења сопствених послова. Сљедствено томе могли бисмо тврдити да ова одвојеност може да толерише сарадњу и узајамно поштовање Цркве и државе, све док то не би угрозило претходно дефинисану одвојеност.
Како су вјерници и грађани истовремено једни исти људи (нијесу сви грађани вјерници, али јесу сви вјерници грађани; не морају сви грађани бити крштени, али сви вјерници морају имати личну карту и плаћати комуналије) онда је пожељно да држава и вјерске заједнице траже тачке сарадње и разумјевања, али не тако да Црква води Владу, парламент или судове, нити тако да Влада рукополаже свештенике и врши освећење цркава.
Секуларизам Здравкове Владе
Е сад, актуелној Влади ЦГ замјера се од стране опозиционог ДПС-а што је премијер своје министре сликовито назвао ”апостолима” и што је формирању Владе претходио незванични а извјесни разговор/договор у манастиру Острогу. При том се ”не заборавља” да је Здравко Кривокапић ушао у политику тако што је на предлог људи из Цркве стао на једну од изборних листа, а не иде му у корист ни то што је лично вјерник хришћанин, који често и у својим јавним наступима износи тезе својих вјерских убјеђења. Коначно, премијера и његове министре могли смо често видјети како присуствују различитим вјерским обредима….
Ако човјек остане елементарно присебан лако може да закључи како ништа од наведеног не крши принципе секуларног устројства државе, осим што би могло да дође под критику мјера доброг укуса и одређене политичке естетике која некоме се може свиђати а некоме не. Углавном, ништа од наведеног не крши уставне одредбе о организационој и управљачкој одвојености државе и Цркве. То што министара има 12, и што их је премијер окитио ”наликовањем” на апостоле, могло би се сматрати или надахнутим или неумјесним, али никако такав исказ није министре увео у црквени клир, нити је кога од свештеника увео у Владу. Вјероватно су се представници садашње парламентарне већине, међу својим бројним састанцима, сусрели и у Острогу, и није тешко претпоставити да су на таквом састанку, на том мјесту, били присутни и неки свештеници… али Влада Црне Горе је званично, формално-правно изгласана у црногорској скупштини, и од тада до данас, све везано за рад ове Владе одвија се на релацији зграда Скупштине – зграда Владе. Неформални разговори и пријатељски договори могли су се прије тога одвијати на било ком мјесту широм Црне Горе (па и у манастирима), али без радњи обављених у црногорском парламенту не бисмо имали Владу. Е сад, ако неко примјети да је Влада изабрана 04. децембра, управо на велики црквени празник Ваведење, морамо рећи да одговорност за тро-дневну расправу која се пружила до црвеног слова у календару, подједнако сносе и представници парламентарне већине као и посланици бивше власти.
Или, сваки датум у току 365 дана има свога цркевног свеца (заштитиника) па ако је неко од политичара вјерник, могао би било када и било гдје своју политичку радњу приписати Божијој милости и благослову неког светитеља.
Здравка су политичарима предложили ”људи из Цркве” (боље рећи овако него ”људи у црном” јер бисмо добили контекст научно-фантастичног филма) за носиоца једне од изборних листи. Међутим, то је занемарљив податак у односу на чињеницу да су такав предлог политичари прихватили, да су га спровели у складу са прописима ове државе и да су грађани у великом броју, поштујући утврђену процедуру политичких избора изгласали (дали повјерење тој и таквој листи). Дакле, избори нијесу вршени на свеноћном бденију нити у порти манастира, него на бирачким мјестима пред бирачким комисијама… итд.
Премијер и министри често присуствују црквеним обредима. То није риједак случај ни када су у питању чланови влада држава европске демократије. Али овдје је битно да Здравкови ”апостоли” не врше те обреде, не облаче одежде.. него присуствују у својству вјерника.
Додали бисмо на крају ове ”експертизе” да би по владајућим законима европске демократије, а потпуно у складу са црногорском традицијом било могуће и сасвим легално да Црква чак формира неку своју партију и да се неко од свештених лица кандидује (и буде подржан) на неку од политичких функција, а да никако не би било могуће да политичари који немају црквени чин ни службу у Цркви претендују на вођење послова у Цркви. Друга је тема колико би таква активност свештеника користила њиховој црквеној служби и ауторитету међу вјерницима, али би секуларно схватање друштва могло да ”издржи” и такву пробу. Обрнуту (да политичари воде Цркву) не би. Јер, сви вјерници (и свештеници) су истовремено и грађани (са свим грађанским правима, па и оним ”да бирају и буду бирани”), док сви грађани нијесу…. знате већ.
Секуларизам Милових ”комита”
Мило Ђукановић је побједио Момира Булатовића прије скоро 25 година, тако што га је и зато што га је, суптилно али врло јавно подржао тадашњи митрополит СПЦ, Амфилохије. И то је тада учињено нешто транспарентније него што је ова Влада ”договарана” у Острогу, слава му и милост. Неких 10 година касније уочи референдума, ако је вјеровати незваничним причама неких свештеника из Амфилохијеве околине (ништа незваничнијим од оних прича како је Здравко предложен на чело изборне листе), Ђукановић је неколико пута долазио у Цетињски манастир и истицао важност историјске улоге Цетињске митрополије. Све је то говорио пред митрополитом СПЦ у Црној Гори блаженопочившим Амфилохијем да нико нема дилему на ”коју и какву” митрополију је тада мислио Ђукановић. А то је причао и код Амфилохија долазио како би спровео своју пред-референдумску кампању. Ево ред је и да се присјетимо Филипа Вујановића онога са белведерских барикада, који нам је, са мјеста предсједника државе тумачио која је ”једина канонска Црква у Црној Гори”, па је за то тумачење добијао и ордење од Православне Цркве са свих страна свијета.
Дакле, политичког успона Мила Ђукановића и ДПС не би било да није било њиховог интезивног дружења са СПЦ и подршке коју су од те Цркве добијали. Само то се тих дана није звало ”клерикализација политичког живота Црне Горе”. Звало се ”Побједа је Црне Горе” ако нас сјећање добро служи. Наравно, истовремено са тим, и опозиција се дружила са свештенством СПЦ, славила славе, посјећивала парастосе… али тада се ДПС није ”сјећао” да чак и у оној најжешћој предизборној кампањи, када се удара ”испод појаса” и ”без рукавица”, таквој опозицији било шта приговори на ту тему.
Наравно да такво Ђукановићево понашање и блискост са СПЦ није представљало кршење постулата секуларизма. Био је то неформални вход око црквеног дворишта, сличан оном Здравковом сада. Сличан са аспекта државе и њених прописа, а суштински различит по питању персоналног, личног односа према вјери ова два човјека.
Ко крши секуларизам?
У цијелој овој ретроспективи односа црногорских политичара према секуларном уређењу државе и друштва видљиво је и јасно да нико никада није прешао границу одвојености државе и Цркве коју дефинише црногорски Устав. Нико никада, осим Мила Ђукановића и ДПС прије пар година, када су декларативно и програмски кренули путем партијског и државног ангажовања у правцу реорганизације Православне Цркве на територији Црне Горе. То су радили тако суптилно и знавено да су ”чак и СПЦ позвали” да се ”ако хоће” укључи у тај процес!
Крешендо овакве анти-уставне политике је Ђукановићев захтјев (манифестован и у теренским акцијама његовог савјетника Веселина Вељовића) гдје и како треба да се одржи вјерски обред устоличења наљедника његовог некадашњег ”сарадника” коме је често пута долазио, баш у Цетињски манастир. Све то прате и готово па нацистичке поруке са скупова квази-комита каква је она: ”Само Црногорац може на трон Светог Петра”! На страну питање на који појам ”Црногорца” се мисли у држави гдје су сви грађани Црне Горе на сасвим задовољавајући начин Црногорци! На страну питање да ли су ови ”грађанисти” сличан захтјев испоставили пред устоличење нпр. которског бискупа, тек пристиглог из БиХ. На страну подсјећање на чињеницу да су знаменити цетињски митрополити били тзв. ”извањци” који нијесу били поданици црногорске круне….итд…итд…
Оно што ове ”грађанисте” (који своје скупове држе уредно у друштву људи обучених у мантије – припадника НВО „ЦПЦ“) лансира у простор противника црногорске државе и њене самобитности јесте управо чињеница да желе да утичу на поредак вјерског обреда, оне вјерске заједнице којој (по њиховом сопственом признању) не припадају, и да тако пропагирају кршење Устава своје земље. А земља без Устава је пустиња, а не држава.
Аутор: Бошко Радовић
