Шта се дешава у Њемачкој, зашто протестују сељаци?
15. јануар, 2024.
Драгоцени путокази: У спомен на Светомира Бојанина (1932-2024)
15. јануар, 2024.
Прикажи све

Блискоисточне освете: Може и без цивилних жртава, али…

Бомбардовање Газе, (Фото: The New Humanitarian)

Окружен арапским суседима, Израел је универзално невољен, а сада и дубоко омражен откако спроводи своју специјалну војну операцију у Гази која се своди на старозаветну колективну казну над једним народом који је већ кажњен 1948. без икакве сопствене кривице

Бомбардовање Газе, (Фото: The New Humanitarian)

Свака криза која предуго остаје нерешена прети да се излије, поготово кад је у њој проливено толико крви колико у прва три месеца израелске специјалне војне операције против Палестинаца. Након скоро 25.000 пријављених жртава и ко зна још колико непријављених хиљада жртава у Гази, другог дана нове године Израел је коначно погодио једну мету која је готово извесно одговорна за Хамасов напад 7. октобра на насеобине уз Појас Газе. У Дахији, јужном делу Бејрута, Израел је убио Салеха ел Арурија, потпредседника Хамасовог политичког бироа, који је био главни представник Хамаса у Либану, код савезничке организације Хезболах. У хируршки прецизном нападу из ваздуха, уз ел Арурија су погинула још шесторица припадника Хамаса, све борци. Ниједна цивилна жртва није пријављена.

Парализоване УН

Када су припадници палестинске милитантне организације „Црни септембар“ 1972. извели терористички напад на израелски олимпијски тим усред олимпијских игара у Минхену, убијено је 11 израелских држављана. За тај чин, Мосад се светио наредних 20 година појединцима у палестинским организацијама повезаним са нападом у Минхену. На самом почетку, већ два дана након напада, израелске снаге су бомбардовале војне базе у Сирији и упале у јужни Либан. За повреде суверенитета тих земаља се расправљало у Савету безбедности, али су Сједињене америчке државе ставиле вето на предлог резолуције која би осуђивала напад Израела, док су Совјетски савез и Народна република Кина ставиле вето на предлог резолуције која би осудила терористичке нападе. И тада, као и данас, Уједињене нације су биле парализоване у игри моћи великих сила.

На примеру те двадесетогодишње акције одмазде, а и у елиминисању ел Арурија 2. јануара ове године, види се да је Израел у стању да своју одмазду спроводи над онима који су укључени у нападе на његове грађане уз ниску или никакву колатералну штету, тј. смрт недужних цивила. Да ли те одмазде дају резултате на дуги рок, тј. да ли повећавају безбедност Израела, одговор је очигледно „не“, али тек му безбедност не повећава смрт Палестинаца у Гази и на Западној обали. Окружен арапским суседима, Израел је универзално невољен, а сада и дубоко омражен откако спроводи своју специјалну војну операцију у Гази која се своди на старозаветну колективну казну над једним народом који је већ кажњен 1948. без икакве сопствене кривице.

Прст у око Хезболаху

Да су циљане елиминације Хамасових званичника од почетка биле израелски одговор на напад 7.октобра, па макар се и догађала уз повреду суверенитета трећих држава, свет би гунђајући и осуђујући прешао преко свих експлозија. Овако, након три месеца покоља у Гази, убиство ел Арурија је одмах виђено као шамар и непотребан изазов Хезболаху, под чијом је заштитом званичник Хамаса живео. Хезболах је прилично суздржано реаговао на оно што се дешава у Гази. У повременој размени ватре са израелским снагама су час на мети били северни Израел, односно од Израела окупирана Голанска висораван, час јужни Либан где је упориште Хезболаха. Заједнице са обе стране линије раздвајања су евакуисане а они који су остали живе суспендованим животом где се не иде у школе, где радње не раде, где су сви спремни на експлозије и бекство сваког тренутка. У таквој напетој ситуацији је Израел решио да још једном покаже немоћ Хезболаха и њиховог лидера, шејха Хасана Насрале.

Насрала је спремио обраћање, тек четврто од почетка израелске специјалне војне операције у Гази, дан након убиства ел Арурија. Само убиство није било повод. Обраћање је било заказано за 3. јануар неколико недеља раније, поводом комеморације генералу Иранске револуционарне гарде, Касему Солејманију, који је убијен 3.јануара 2020. у Ираку, по наређењу тадашњег америчког председника Доналда Трампа. Централна манифестација комеморације је требало да се одигра у Солејманијевом родном граду, Керману, где је неколико сати пре Насралиног говора дошло до огромне експлозије тачно у генераловом меморијалном комплексу. Погинула је 91 особа, повређено је 284. Одговорност је дан након терористичког напада преузела „Исламска држава“, односно њена франшиза ИСИС-К.

Хезболах, (Фото: Council of Foreign Relations)

Ово „К“ стоји за Кхорасан, што је древна иранска, а по арапском освајању Персије и калифатска провинција на територији данашњег Авганистана, западног Ирана, и централноазијских држава Узбекистана, Таџикистана, Туркменистана. Након уништења ИСИС-а као државе 2017, ИСИС не би требало посматрати као организацију, него као бренд. Широм света настају франшизе које желе да својим именом позајме нешто од ужаса који је ИСИС сејао 2014-2017. Блиским истоком, додајући географску одредницу где франшиза оперише. Али нема говора о некаквој централизованој организацији која организује терористичке нападе. У Француској је за убиство једног учитеља историје у Арасу убица рекао да дела у име ИСИС-а, а за убиство два шведска фудбалска навијача у Бриселу пар дана касније је убица рекао да га је ИСИС инспирисао. ИСИС-Магреб је делао по Малију и Нигеру, а ИСИС-Синај је убијао египатске војнике и туристе где је могао. ИСИС-Корасан је активан углавном по Авганистану где се бори против умерено-екстремних Талибана. Као што морамо разликовати нијансе десничарског екстремизма у Европи, дошло је време и да се разликују нијансе фундаменталистичког тероризма, ма којој религији припадао. Што се тиче преузимања одговорности у име ИСИС-а К, тешко је рећи колико је оно основано. Признање је објављено на каналима блиским ИСИС-К на апликацији за размену порука „Телеграм“.

Па ипак, немогуће је да се у умовима посматрача не јави корелација са убиством ел Арурија дан раније у Бејруту. Два догађаја делују повезано и временски и географски, чак су и слични актери умешани. Корелација је довела и до неосновано повучене каузалности, а која гласи да, ако је Израел убио ел Арурија, мора да стоји и иза експлозија у Керману. Подсетимо и да је 25.децембра 2023. у Сирији Израел убио генерала Иранске револуционарне гарде Разија Мусавија ваздушним нападом. Још један пример прецизне елиминације непријатеља без колатералног убиства 20.000 људи указује на то да су се израелске службе пробудиле из сна у којем их је затекао Хамас 7.октобра. Самим тим, намеће се закључак без доказа да стоје и иза експлозије у Керману. Није немогуће, али је основано колико и мишљења да Русија стоји иза Хамасовог напада. Доказа нема, нити ће их бити, мада се различити сценарији Мосадове умешаности могу замислити.

Њих свакако постављају ирански званичници који јавно изјављују да је Израел иза свега, што онда отвара питање даљих корака у Техерану. У овом тренутку, чак и после свега, Иран и даље не показује знаке да жели да уђе у отворени и потпуни рат. Хасан Насрала је у својим говорима од 3. јануара, па и у оном од 5. јануара претио, али и даље, Хезболах није напао Израел свом снагом свог арсенала који броји између 100 и 150.000 ракета. Од таквог броја пројектила ништа не би могло да спаси Израел, али ништа не би могло онда да спасе ни Либан од уништења које би Израел спровео као одмазду. Насрала то зна, знају и Либанци. У понедељак је неко хаковао екране на бејрутском аеродрому и уместо распореда летова, неких сат времена је стајало упозорење Насрали лично да не призива уништење Либана јер му неће бити опроштено.

Уместо тога, игра ескалацијом се наставља. Хезболах је испалио 30 пројектила у понедељак ујутро на израелске позиције на окупираној Голанској висоравни, а Израел је одговорио још једним хируршки прецизним убиством на југу Либана, овог пута официра Хезболаха Висама Хасана Тавила. Ови кораци делују малено у поређењу са општом трагедијом и са најгорим сценаријом, али се појављују све брже. Као да се одвалио камен који се котрља све брже на низбрдици Блиског истока и сваким инцидентом расте. Тачка на којој ће се криза незаустављиво прелити можда више није тако далеко.

Иран и нуклеарна бомба

Иранска застава поред ракета, (Фото: The Strategist)

Та тачка би могла бити свршетак иранског нуклеарног програма и сазнање да је режим Исламске републике успео у стварању нуклеарног оружја. Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) је крајем 2023. саопштила да је Иран убрзао обогаћивање уранијума и да сада прави девет килограма месечно, а у јуну је, сходно међународном договору, био смањио ту количину на три килограма месечно. По поверљивом извештају ИАЕА-е који је новинарска агенција АФП објавила у новембру, иранске залихе обогаћеног уранијума су 22 пута веће од максималне количине договорене 2015. Све упућује да су иранске амбиције не само мирнодопске природе, али исто тако не види се шта би ико могао да уради уколико би Иран сутра објавио да поседује нуклеарне бомбе. Питање је да ли би уопште то објавили док не направе арсенал од 10-15 бојевих глава. С тим бројем, Иран би постао сила број 1 у региону, и заувек довео у питање егзистенцију Израела који више никада не би могао да се осећа безбедно, упркос свом труду око избацивања Палестинаца.

Вашингтон је послао свог врховног дипломату, државног секретара Ентонија Блинкена, да нешто уради са арапским државама, али се поставља питање ко шта може да уради за Палестинце, за Израел, за Блиски исток? Беспомоћност је општа. Палестинцима нико не помаже, а једини који, поред Хезболаха, задају проблеме Западу, су Хути, ирански савезници у Јемену. Ова исламистичка герила која је, упркос вишегодишњем бомбардовању Саудијске Арабије, и изгладњивању којем је Северни Јемен био изложен, успела да удари светски поредак тамо где га боли. Нису организовали мирне демонстрације нити апеловали на емоције или правду, већ су угрозили артерију светског трговинског тока. Њихови напади малим, јефтиним дроновима на теретњаке који превозе робу са Истока на Запад, су нанели стотине милиона долара штете економијама од којих највећи део света нема ништа, и тиме скренули пажњу на себе. САД су најавиле формирање поморске коалиције која ће се борити против Хута, али многе земље су демантовале да ће се укључити у исту. Као и случају Палестинаца, свако штити свој интерес, ако га има.

Мирко Даутовић

Извор: Нови магазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *