Пише: Р. Радосављевић
Књижевник Миодраг Мијо Раичевић напустио је овај наш свет 28. децембра прошле године у Београду, а песнику који није преминуо, него је „само описао круг и из једне собе, прешао у другу, бољу и вечну“, како је записао Светислав Басара, 4. јуна, на дан његовог рођења, приређен је омаж у Српском књижевном друштву чији је члан био.
Представљањем петог броја подгоричког часописа за књижевност и уметност „Овдје“, који је у целости посвећен Раичевићу, наша књижевна публика могла је још једном да се подсети дела једног од најлуциднијих и најпосебнијих писаца који је, према речима Срђана Вучинића, „попут језичког чуда и попут блиставе комете прошао нашим животима“.
О њему у часопису „Овдје“ пишу и Михајло Пантић, Гојко Божовић, Владислава Војновић, Радомир Уљаревић, Бећир Вуковић, Синан Гуџевић, Будимир Дубак, Борисав Челиковић… Омажу у СКД присуствовао је и брат Мија Раичевића, Славко Раичевић, а о својим сећањима на њега говорили су, поред Срђана Вучинића, и Петар В. Арбутина, Јован Делић, Невена Живић, Данило Јокановић, Желидраг Никчевић, Миливоје Пајовић, чији се текстови такође налазе у овом часопису.
“Медикалија” у Крњачи након несреће коју је доживео.
А како је записао у часопису „Овдје“, колико год настојала да измакне упливу личног, успомена на дугогодишњег друга и колегу на крају у себи мора садржати трагове личног, па и приватног, као својеврсну есенцију.
Тако је сећање на Миодрага Раичевића замислио у виду диптиха – у првом делу наводи своје обраћање у Народној библиотеци Србије у децембру 2022. године на промоцији последње објављене Мијине песничке књиге “О стварима које је Хомер пропустио“, које је послао њему пар дана након промоције.
Други део текста је сећање на Мију везано за задње године његовог живота које је провео непокретан.
„Одлазио бих обично у журби таксијем до њега, да бих стигао око један поподне, радним даном, у време које му је било најзгодније за посете. Код куће бих на брзину одвајао и стављао у торбу књиге за које смо се раније договорили да му их донесем; посебно бих му паковао бурек са месом из једне од најбољих старих београдских пекара…
И тада бих сваки пут могао да се осведочим у оно што човек јесте, и што му преостаје када му је све друго одузето. Мијо је након несреће остао везан за кревет и колица, ноге није осећао, али једино оно што вегетирајућа тела нису више имала, у њему је преостало и ширило се.
Можда то нешто можемо назвати човековим духом, можда хумором и самоиронијом – свакако, оно извире из језика и игре говора. И сваки разговор са Мијом био је мало чудо и окрепљење за мене, након свих призора које сам у доласку до њега видео и доживео.
Причао ми је Мијо највише догодовштине са песницима, углавном са онима које нисам стигао да упознам: са Браном Петровићем, Војом Деспотовим, Рашом Ливадом, Јашом Гробаровим, Милутином Петровићем, Новицом Тадићем, Душком Трифуновићем, Ацом Секулићем, Амбром Матошевићем… и са многим још песницима, знанима и незнанима.
Поред ишчезлог духа боемије, носиле су све ове догодовштине и Мијин доживљај конкретног поете као чуда које је овом земљом и животом блистајући једном прошло попут комете. Но сличне су биле и приче о “ориђиналима” његовог детињства и младости, ликовима са титоградских улица, из биоскопа и кафана које је желео да сачува од заборава насељавајући њима збирку прича коју је спремао.
Били су поезија у малом, врцава и живописна, чак и Мијини доживљаји и описи појединих старица и стараца, сервирки, куварица и болничара што су незвани населили последњу станицу његовог седамдесетогодишњег пута у Дому “Медикалија“…Прошао је Мијо Раичевић попут језичког чуда и попут блиставе комете нашим животима. Хвала ти на свему, драги Мијо.
Светислав Басара: Псалми Раичевићеви
Писано је у псалму Давидовом (90: 10) „Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачег до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлећемо“. Мијо Раичевић је умро у псалмом прописано време, недуго након што је напунио седамдесету, . Могао је он поживети и до осамдесет – ко све не доживи осамдесет – али претпостављам да то из скрушености и осећања одговорности није хтео.
И житије Мијово беше као у псалму, „цвет мука и невоља2, какви су, осим покварењачких, и иначе животи људски. Авај, муке и невоље – какве год да су – нису никакав изговор у животу, никаква олакшавајућа околност, никакав изузетак, него су предак ствари. правило, које се као и свако правио може изврдати.
Мијо није био човек који би изврдавао, изговарао се, тражио изузеће или реметио закон правила. Муке и невоље које су га од детињства у стопу пратиле, савладавао је тако што их је подносио без роптања и претварао их процесом поетске сублимације у радост и ведрину. у непрестано, споља невидљиво покајање због грехова које није починио.
На чврстину карактера попут Мијовог, на такву дружељубивост, на такву мекоћу душе, на такву одговорност и такви преданост (у овим чемерним земљама готово презреном) књижевном послу, нисам наилазио у животи у коме сам на свашта ( и сваког наилазио).
Највећу животну победу Мијо је постигао кад је изгледало да је све битке изгубио после тешко појмљиве несреће која га је задесила и у годинама које је провео у непокретности, колико је Мијо и у непокретности, допуштао да буде непокретан.
И то грдно искушење, Мијо је подносио тако супериорно да се готово није примећивало да је непокретан. Како ја то видим, иако је (засад) невидљиво: Мијо, строго узев, и није умро, него је као наш заједнички пријатељ, Бркица Вуковић, описао круг и из једне собе, прешао у другу (бољу и вечну).
Михајло Пантић: Песник меланхоличне ведрине
Никада се не борећи за престиж, што је нелепа особина многих, па и добрих песника, Миодраг Раичевић је, опрезнији него што би то његов таленат заслуживао, у тишини писао и објављивао своје књиге песама и све друго што је ту његову изворну вокацију пратило: романе, приче и остала „међужанровска истраживања”.
Песме је потписивао пуним именом Миодраг Раичевић, а све остало псеудонимима Т.Х.Раич и Равијојло Кликовац. Да је изванредан песник знали су сви који су желели (и хтели) то да знају. Добио је неколико награда којима је њихов (а не његов) углед порастао, а у критици је имао пажљиве читаоце.
Божо Копривица је од Миодрагових песама и својих сећања и рефлексија на живот, смрт, фудбал, филм, позориште, поезију… на начин дубоке оданости пријатељу написао и склопио (у форми „личне антологије”) књигу изван свих поређења и класификација „Блуз два пријатеља – у 54 тједна”, а Синан Гуџевић је у загребачким „Новостима” објавио низ текстова о дружењу са Раичевићем и о читању његових песама.
Посебно поглавље Раичевићевог рада чине пародије, најпре, на смехотресно одушевљење упућених и згражавање неупућених, објављиване у „Књижевним новинама”, а потом обједињене у књизи „Музини ветрови”. Већ прво издање те књиге, о којем сам одмах писао, показало је да је Винаверов дух после пола века васкрснуо у српској књижевности и да се појавио велемајстор те стваралачке дисциплине која је пословично и без икаквих стварних аргумената потцењена (а „Дон Кихот” је пародија витешких романа). ..
Памтим да смо једном, „пре рата”, док још бејасмо млади писци, после дружења са имењаком му, Миодрагом Вуковићем, чудноватим приповедачем, дочекали јутро у Раичевићевој кући у старој Подгорици читајући поезију. Кућа је била приземна, делила је двориште са истим таквим старим каменим зиданицама. Ту је Миодраг имао готово непрегледну а врло систематично сређену библиотеку и врло велики број стрипова, плоча и дискова.
Касније је ту колекцију пренео Београд и наставио да је пасионирано допуњава. Укратко, био је посвећеник уметности, притом и сјајни уредник у „Службеном гласнику”. Миодрагова духовитост, колико у животу толико и у књижевном раду, била је од најређе врсте, какве ни у једној књижевности нема довољно; она је срж његовог талента и његовог карактера, спремног да се и у најтежим животним околностима и тегобама које су га задесиле свет погледа са ведрије, афирмативне стране…
Сваки се живот на крају сажме у једну реченицу, у хотимичан или, чешће, нехотичан епитаф. У ту реченицу „о читању до миле воље” стаје, цео, и без остатка, са свиме што је написао, свиме што нам је рекао, и свиме што ће нам у сећању надаље говорити Миодраг Раичевић.
Владислава Војновић: Смицање света
Ретко кад човек зна тачне датуме кад се с неким видео први и последњи пут, али, ево, дешава се и то: Мијо Раичевић и ја упознали смо се у Врбасу, на Фестивалу поезије младих, 27. маја 1983. негде око ручка. Било је то нешто пред његов 28. рођендан почетком јуна, а и пред мој 18. крајем тог месеца с мирисом липа и тада још живим сећањем на студентска липањска гибања, како их је лепо назвао Желимир Жилник.
Мијо је био међу најстаријим и најозбиљнијим учесницима врбашког Фестивала те године, а ја међу ситном боранијом, толико ситном да су ми асоцијације биле готово дечје: Мијо и Данило Јокановић тада, а и до данас незаборављено, асоцирали су ме на оно што ми је још било блискије од света идеја и идеологија – на мачоре џезере из дугометражног анимираног филма „Мачке из високог друштва“!
Драгог, доброг мачора Мија, последњи сам пут видела 11. октобра 2025. у сали „Коларца“. Његовим сатним читањем поезије отпочела је осма сезона програма „Поезија уживо“ Радио Београда 2, последњег сувислог медија у Србији. Песма којом је Мијо започео своје читање зове се „Хајрија“, што је име које нам долази из арапског језика и има значење добротворне, милосрдне, дарежљиве, добре или срећне особе.
Ко ли нам је та добротворка из Мијове поезије читане уживо? Ех, ех, то је она којој је Мијо, по прилици пишући песму самом себи, можда млађем, постарински већ увелико дизао шешир да је поздрави. Ево те песме:
„Постоји безброј начина да умреш и сваки је исти. Увек кад на то помислим лоше се осећам. На јетру, као што знаш, више не смем да рачунам, а свеж ваздух ми разједа плућа. Немам намеру да будем бољи, човече. Толико сам се мењао у животу да сам на крају опет постао исти… Постоји безброј начина да умреш, човече, и ниједан није тако добар, кажем ти.
Зато крени одмах, јер пут је дуг. Ако је успут сретнеш, не заборави: та дама на тебе сигурно рачуна. Немој да ме обрукаш, синко, подигни шешир, поздрави је! Ако ништа друго, бићеш први који се тога сетио“.
Два и по месеца касније дошла је та дама по Мија и одвела телесни део њега са собом. Није то никакво чудо за озбиљне људе попут оних пет тешких комада (нека ми буде опроштено што имам потребу да, можда неумесно, убијам патетику, јер верујем да би тако и Мијо волео), за Миливоја Пајовића (какав човек, какав Човек, можда ви знате, али ја нисам знала!), за Синана Гуџевића, Петра Арбутину, Светслава Басару и Михајла Пантића, који су надахнуто и потресно говорили на комеморацији у Француској 7.
На вијест о смрти Мија Раичевића: Човјек тихог гласа и снажне ријечи
Вида Црнчевић Басара, Мијова кума, уплакана као и ми остали, рекла је тихо „Свима нам је одржао лекцију из умирања“. И то јесте тако. Само што је мени и још некако другачије: Мијо и ја нисмо били најбољи пријатељи, али смо били најбољи познаници који су се редовно сретали четири деценије, три године и пет месеци, па је његов одлазак са „Хајријом“ за мене део смака света за који одговорно тврдим да је у току.
Сусрет са успоменама
Радомир Уљаревић, уредник часописа „Овдје“, каже за Данаса да је промоција броја посвећеног Мију Раичевићу и његовом богатом стваралачком и културном наслеђу много више од културног догађаја.
– То је био сусрет са успоменом на човјека чије је име трајно уписано у духовни и културни простор Црне Горе и Србије, и прилика да се још једном окупимо и присјетимо његове личности, његовог дјела и вриједности којима је обиљежио вријеме у којем је живио и стварао. Имао сам привилегију да са њим проведем деценије сарадње на пољу издаваштва, књижевности и културе.
Посебно мјесто у том заједничком путу заузима рад у редакцији ревије „Овдје“, коју смо годинама заједно стварали, вјерујући да култура представља најтрајнији мост међу људима. Зато смо управо њему посветили овај број ревије – као израз поштовања, захвалности и свијести о значају његовог доприноса нашој култури – каже Уљаревић.
– Мијо је припадао ријетком кругу стваралаца који су својим дјелом превазилазили границе простора, идеологија и пролазних подјела. Својим радом, ријечју и личним интегритетом обогатио је нашу културу, свједочећи да истинске духовне вриједности припадају свима. Наше окупљање на промоцији било је и израз захвалности и дуг поштовања, било је то сјећање достојно човјека који је културу разумио као позив, одговорност и служење општем добру – истиче Радомир Уљаревић.
Извор: Данас
